I Увод – природа проблема

На прагу новог миленијума човечанство је, чинило се, више него икада раније, било свесно своје, поред задивљујућих достигнућа и напретка на свим пољима сазнања и стваралаштва, не нарочито славне историје, али у исто време и широм света присутне жеље и наде па и вере у спремност да ће се у новом веку коначно ујединити у тражењу мирног пута и начина за успешно решавање највећих проблема – како се протекли више никада не би поновио. Показало се, нажалост, да су то биле само пусте жеље највећег дела људске заједнице, веома успешно искоришћене у до тада невиђеној еуфоричној медијској оркестрацији славља у име жељене будућности. Само ретко је могло понегде да дође до свести људи сазнање о правој природи кључног проблема, праузрока највећих друштвених проблема, због ког се они, нажалост, више него успешно опиру и свакој помисли о могућности успешног решавања: сазнање да је проблем у томе што  њихово решавање овиси управо од моћи оних малобројних за које ти проблеми једва да постоје. Моћна мањина даје своје обележје систему већ својим првим, најважнијм циљем – да то заједно са системом и остане. Тај кључни проблем је у природи идеологије доминације, старој колико и људска историја. Али у људској природи су нада и жеља за бољим, што ипак улива оптимизам да  ће човек будућности искористити шансу да отклони те мањкавости своје историје. Ту шансу му, међутим, морамо учинити изгледном већ данас и зато се томе проблему, свуда у свету, мора посветити највећа пажња, а он ће моћи бити решен само ако успемо да досадашње схватање појма доминације, у погледу њених садржаја и последица на економске и политичке односе, изменимо у корист напретка за добробит свих.

Зато је и приступ у овоме раду проблемски, а ретко „панорамски“, па наша пажња ни на једном од три дела из поднаслова неће бити усредсређена изнад мере која је неопходна да се уочи оно што их повезује у суштини битној за сагледавање природе кључног узрока пре свега економских криза, као једног од највећих недостатака односно негативног обележја савременог владајућег друштвеног система, неолибералног капитализма. То би требало да нам помогне у фокусирању на изналажење начина и на указивање на могуће путеве успешног уклањања узрока и тога и других проблема и слабости система. Начина и путева који морају укључити оне у чијем би интересу то највише и било, а то је огромна већина људи широм света, без чијег активног учешћа то и не може бити постигнуто. Али правила игре „вечног и најбољег“ система то не предвиђају, пошто се за то највише питају наследници оних, који су та правила утврдили, и којима је једино управо тај систем и најбољи.

Тако да главни проблем остаје у томе што промена правила игре, то јест саме идеологије, мора да укључи и добру вољу заштитника те игре и тога система. А да би корекција могла бити учињена потребно је нешто што би иначе било логично – да елита о којој је реч поседује и елитни морал. То би значило да прихвати да систем мора, у принципу, бити подједнако добар за све: и за богате и за мање богате, па и за оне који нису богати. Та корекција претпоставља прихватање чињенице да идеологија доминације, ако је уопште као појам прихватљива, не треба да садржи само циљеве чињења добра за себе, већ и за друге, јер то захтева природа односа у демократском друштву. А нарочито да не садржи било какве циљеве, начине и средства, чињења зла другима. И, на крају и пре свега, да у мери у којој промене правила игре дотичу питање привилегија и моћи мањине, отпори тим променама и одбрана тих позиција моћи не сме да излази из оквира демократски дозвољених средстава. Јер су само такве, мирне промене, прихватљиве за друштва која теже демократији, а само такве су и корисне за све.

Социјални и економски односи међу људима нису од природе идеални, па се не може очекивати да је код сваког појединца поред себичности, природне бриге за себе, па и своје ближње, у довољној мери присутан и алтруизам, то јест брига и за друге. Због тога дефицит на тој страни мора бити довољно ублажен дефинисањем подједнаке заступљености и складом интереса, права и обавеза свих, у друштвено-економском систему сваке земље, као његовим темељним вредностима. Економски развој и пораст броја становништва у свету чиниће да односи међу људима постају све сложенији, па би темељне вредности тих односа у сваком друштву требало утолико брижљивије неговати, како заједнице индивидуалних слобода не би постале друштва себичног индивидуализма, што није случај већ пре правило у данашњем свету неолибералног капитализма. Коме су због тога битне реформе преко потребне.

То је од одлучујућег значаја и за здраве и уравнотежене односе међу народима и државама. Зато би појам идеологије доминације требало схватати са позитивног аспекта, у смислу доминације доброг над лошим, а тиме и таквих друштвених вредности у економским односима, на којима се уз здраву конкуренцију успостављају и односи сарадње и толеранције међу људима и народима, и у којима није могућа власт човека над човеком и односи идеологије доминације и хегемоније народа над народом. У таквом друштвеном систему, економски интереси грађана нису непомирљиво супротстављени, већ су напротив у међузависности и окренути  сарадњи, складу и заједништву, тако да успех који се остварује радом свих и здравом конкуренцијом, доноси користи сваком појединцу. У овоме огледу покушаћемо да владајући неолиберални капиталистички систем посматрамо управо са аспекта таквих основних демократских вредности као што су друштвена правда и слободе грађана, па и са аспекта неопходних услова у којима би се оне успешно могле остваривати у пракси.

---

Неспорно је схватање да су корени економских криза у самим идеолошким темељима система неограничене слободне тржишне конкуренције, то јест (нео)либералног капитализма. Оно што у томе систему није спорно и практично више готово да није ни предмет теоретских расправа, јесу појмови као тржиште и приватна својина, дакле категорије у којима не треба тражити корене узрока криза. Оно што није неспорно јесу две димензије неограничене laissez faire конкуренције. Прва се тиче међусобних односа привредних субјеката на тржишту роба и услуга, и то су монополи у које таква, неограничена слободна конкуренција законито прераста, упркос свим антимонополским мерама, а то су поремећаји са последицама по стабилност, чиме је оповргнута догма о аутоматизму успостављања тржишне равнотеже. Али, капитализам успешно и опстаје на тој формули, по којој систем функционише само за мањину, за власнике капитала, и управо захваљујући томе што не постоје било какви аутоматизми у успостављању тржишне равнотеже, па и уз економске кризе, које услед тога настају, јер је формулом и дефинисана баш таква, неравнотежна расподела резултата процеса производње у корист капитала, као и неограничене слободе власника у његовој употреби. То јесте фактор успешне оплодње капитала и његовог сталног раста, али тако да негативне последице криза иду на терет друге, економски слабије сране, субјеката рада, а тиме и друштвене већине, како у националним оквирима тако и глобално.

Друга димензија се тиче, такође монополских, услова на тржишту фактора производње, радне снаге и капитала. Конкуренција радне снаге у борби за радна места у условима које диктира капитал има неизбежне последице на ниво надница запослених радника, и непосредно и посредно, тако што, услед искључивости максимизације профита као пословног циља капитала и неограничене слободе власника у његовој употреби, води ка формирању извесног дела радне снаге у облику, незапослене, сталне резервне армије рада и поред постојања незадовољених потреба у друштву на једној, као и вишка слободног капитала на другој страни. Паралелно и у вези са првом димензијом, јер се у односу према овоме циљу, а тиме и према положају запослених, а и незапослених радника, власници капитала у принципу не разликују – уосталом систем их на то упућује – обе ове димензије се допуњују и у стварању и у продубљивању јаза између богатих и сиромашних у друштву, који је сам по себи, преко фактора тражње, која је услед тога перманентно у дефициту, битан узрочник тржишних неравнотежа, нестабилнсти и економских криза.

Овде посебно можемо говорити о угрожености економских слобода, то јест права на рад  грађана који не могу наћи запослење, као основном питању продукционог односа, а тиме и саме демократије, за коју је слобода одређујући појам. Наша даља разматрања имаће стога у центру пажње управо питање: шта угрожава економске слободе и на који начин се тај узрок може демократски успешно отклонити, да ли само слободом говора, правом гласа и слободом избора и другим облицима и садржајима политичких и других слобода, без сумње великих историјских достигнућа човека, или је, поред тога, и пре свега, потребна могућност таквог политичког делања којим појединац остварује право да, у циљу успешног задовољавања својих егзистенцијалних потреба, има могућност да својим гласом и ставом, у систему парламентарне демократије, доприноси доношењу за то потребних друштвених одлука.

Неспорно је, такође, да је задовољавање животних потреба основни, ако не и једини прави мотив човекове економске делатности, па самим тиме и друштвени циљ организоване производње добара и услуга, дакле и суштина и смисао појма економских слобода у друштву, као основног садржаја саме демократије. И, на крају, полазимо од основаног уверења да и тражење и успешно налажење и примена решења за уклањање узрока економскх криза као и других великих проблема у свету, може и мора бити остваривано мирним путем, дакле у оквирима и на путу унапређења демократских система савремених друштава, па и светске друштвене заједнице у целини. Али је управо ту и највећа препрека, па и противречност, у решавању тих проблема, јер је у питању промена или, у најмању руку, озбиљна (наравно корисна) корекција, то јест реформа, самог система неолибералног капитализма, коме је, међутим, стварна демократија заправо највећи противник. Реформа се, наиме, састоји у отклањању озбиљног дефицита тога система у погледу друштвене правде односно економских слобода за све грађане.

Економске кризе су саставни елемент капитализма – либералног као и неолибералног. Као термин неолиберализам је познат још од тридесетих година прошлог века, у радовима групе економиста на челу са Фридрихом фон Хајеком и његовом „Великом идејом“ о свемогућем и незаменљивом тржишту. Иако заборављен током пола века, оживотворен је у пракси главних земаља капитализма, САД и Велике Британије, започевши неолибералну еру после периода тзв. кејнзијанског компромиса и наглашене социјалне улоге државе. Јачањем доминантне позиције капитала у односу на рад доктринама реганомике и тачеризма, којима су, уз знатно неравнотежнију расподелу дохотка, нагло заоштрени и односи тржишне конкуренције, одлучно заоштравајући тиме и борбу против блоковског непријатеља. А, кратко након тога и само привидно парадоксално, после извојеване победе тренд није промењен, већ је, напротив, постао још израженији. Јер циљ је био и остао јасан – слабија страна мора то и да остане, по могућности трајно. И то не као пријатељ, већ као непријатељ, да би политика силе имала оправдање.

Кризе су важан инструмент за управљање системом и на глобалном плану. Оне настају услед запостављене улоге тржишне тражње у необузданој трци за профитом, али не решавају већ повећавају проблеме на истој, слабијој страни и „код куће“ и глобално, а решења су према сценарију по коме су и настале: последице пада производње и запослености сносе опет слаби и локално и глобално. Тражња се подстиче кредитима, задуженост расте, штедња и послушност дужника су гаранција. Код куће о томе брину локални судови, а на глобалном плану Међународни монетарни фонд и Светска банка, са инструментима приватног финансијског система и моћне државе. Капитализам, либерални и неолиберални, функционише на принципу сталних економских разлика, расту профита и богатства на једној, и сиромаштва и задужености на другој страни, и у националним оквирима и глобално.

Тако је у јавности широм света преовладало схватање да су кризе нужно зло, да се са њима мора живети, а да ће економска политика инструментима својих двеју полуга, монетарном и фискалном, по предвиђеном рецепту, чинити што је потребно како би ублажила њихове последице, иако су узроци у систему па дакле и ван домашаја њихових инструмената. Наравно, тим мерама се последице криза нити уклањају нити битније ублажавају, јер су оне већ виђене као урачунати фактор одржања и даљег јачања у систему уграђеног њиховог основног узрока, моћи капитала над радом, па тако и као припремна фаза њихове нове појаве.

Све указује на то да поменуте две димензије неограничене тржишне конкуренције, које се не могу сматрати неспорним са аспекта кризних узрочника, чине заједно основу треће димензије односа те врсте, чији је продукт неограничена моћ власничко-политичке елите. У ово време, то је елита водеће државе система неолибералног капитализма, која је носилац политике, идеологије и стратегије доминације у данашњем свету, уз помоћ и подршку круга земаља које је вољно или невољно у томе следе. Сама суштина проблема који се тиме стварају у друштву и међу државама у свету, у томе је што је начело неограничених слобода несагласно са равноправношћу субјеката, како у економским тако и у политичким односима, јер се оно темељи на принципу моћи и силе, на коме се остварује позиција доминације једних субјеката над другима. То производи стања трајне напетости, како у националним оквирима, тако у још далеко тежем и опаснијем виду међу државама, када, што је нажалост честа појава, та стања напетости прелазе у облике ратних сукоба, који и служе интересима моћнијих, данас најмоћније државе и савезника и моћних мањина у њима.

Како последице економских криза тако и последице ратних сукоба трпе, разуме се, они који не поседују ни економску, а без суштинске демокраије, ни политичку моћ, они који не одлучују – широке народне масе. То је историја људских односа коју живимо и дан-данас, пред нерешеном загонетком људске природе и у добу које називамо демократским, а у коме је суштинска демократија, нажалост, веома дефицитарна вредност. Ако политичка елита најмоћније државе свој народ третира као „велику неман“, коју „кроти“ одговарајућим облицима пропаганде, специјалног политичког маркетинга, да би чинила по свету оно што чини, како тек гледа на питања слободе грађана, то јест демократије, у другим земљама, посебно у онима које има, или настоји да има, под својом контролом. „Бројни историјски преседани показују да вође прете или прибегавају употреби силе упркос опасности од изазивања катастрофе. Међутим, улози су данас неупоредиво већи. Избор између хегемоније и опстанка вероватно још никад није био тако оштро постављен“ (Ноам Чомски, „Хегемонија или опстанак – пројекат америчке империје“). Поприлично прецизна дефиниција опасног стања у које се homo sapiens (разумно биће?) довео својом неразумном идеологијом моћи и доминације током целе своје дуге самоубилачке историје.

Нобеловац Џозеф Стиглиц веома речито сажима економско и политичко стање данашњег света у условима савремене економске кризе, констатујући:

„Као и претходних година, темељни проблем који је оптерећивао глобалну економију у 2013. години, остао је мањак глобалне агрегатне тражње. Ово, наравно, не значи да не постоје стварне потребе – да инфраструктура буде боља, или шире гледано, да се националне економије широм света накнадно прилагоде изазовима које пред њих постављају климатске промене. Али, глобални приватни финансијски систем изгледа да није у стању да рециклира светске вишкове како би подмирио те потребе. А доминантна нас идеологија спречава да разматрамо алтернативна решења.

Зато имамо глобалну тржишну привреду која не функционише; имамо потребе које нисмо подмирили и ресурсе који су недовољно искоришћени. Систем нам не омогућава да обезбедимо добробити за друштво (…). И на глобалном и на националном нивоу, политички системи чине се неспособним да спроведу реформе које би могле да створе услове за бољу будућност.“ (НИН, бр. 3286).

Не верујемо да разматрање алтернативних решења спречава страх од носилаца „доминантне идеологије“, већ пре да такво разматрање, које би водило успешним решењима, не би било од велике практичне користи, ако не би постојала спремност носилаца те идеологије не само на прихватање таквих решења, већ и на сопствено учешће у креирању и спровођењу реформи корисних за бољу будућност, које без њих готово да нису ни могуће. Нису због тога што, као што смо претходно утврдили, такве реформе претпостављају суштинску промену самог карактера „идеологије доминације“, па и самог моралног лика припадника доминирајуће елите. Јер, није тешко схватити да се појам корисности таквих реформи мора посматрати у контексту интереса управо оних од којих се очекује да их спроведу или помогну у њиховом спровођењу. И схватити да они тај интерес немају. Јер ту елиту чине најбогатији и најмоћнији људи и њихова најмоћнија земља, пре свих, па онда и друге номенклатуре у данашњем свету неолибералног капитализма, то јест неограничене слободне тржишне конкуренције.

Наиме, алтернативна решења и „реформе, које би могле да створе услове за бољу будућност“, могу се постићи само у мирним демократским процесима одлучивања уз учешће и сарадњу свих прогресивних снага, а то значи у интересу боље будућности за све. То претпоставља алтернативну моћ у друштву, коју са основаним разлогом можемо назвати равнотежном, уместо моћи мањине, која је током историје чинила, а нажалост још и данас чини, да човек поред задивљујућих резултата у области материјалне културе, науке и уметности, доживљава несхватљиве падове у ужасе ратова и злочина, недостојне и примитивног претка и његових хорди. А више је него довољно емпиријских доказа да на данашњем степену развоја друштвених снага, и стварајућих и разарајућих, човеку није у избору остављен други пут, па ни одвише времена, до пута и живота у стваралаштву и у миру.

А кад је реч о страху, он би пре, ако је уопште оправдан, могао да постоји управо код бранилаца система о коме је реч, а у основи би му могла бити схватања да би реформе, којима би се отклонили узроци економских криза, могле угрозити и саме темеље капиталистичког система, па и саму приватну својину. Емпиријска, сада већ историјска искуства, ретко и теоријска литература, могле би послужити као објашњење таквих схватања. Отуда и важно питање: постоје ли такве и корисне и реално могуће реформе, које би биле општеприхватљиве и такав страх, ако уопште постоји, отклониле односно учиниле безразложним. Такво алтернативно решење проблема у вези са реформом система предмет је овога покушаја. Или је, можда, отпор било каквим реформама у нечему много прозаичнијем, наиме у страху од могућег губитка понеких од многих привилегија субјеката у тим ентитетима. То се чини много реалнијим, али би било и много мање оправдано, иако се мора разумети, јер управо одсликава такав карактер моћи и власти, па се стога мора имати и у виду. Уз то бисмо оправданост тих и других личних интереса у овим питањима морали, пре свега, ипак, објективно процењивати, при чему би се сви вероватно лакше могли определити ако би имали у виду избор, који се данас намеће у дилеми, коју нам свима поставља Чомски: „хегемонија или опстанак?“.

Али у виду треба имати и то да у основи филозофије и данашњег, као и ранијих класних друштава, стоји схватање о нужности принуде, како ванекономске тако и економске, за сам поредак. Без ове друге, и резервне армије рада, као ефикасног средства те принуде, сматра се и данас, не би било мотива код оне већине од чијег рада овиси поредак, који се, барем, од најутицајнијег дела елите у њему, уосталом, сматра и најбољим могућим. То схватање је, дакако, депласирано и са економског и са моралног становишта. Јер су, прво, животне потребе човека постојана али и динамична категорија, а друго, хумано је и економски оправдано, свако људско биће схватати и као чиниоца и као корисника друштвеног напретка, како економског тако и културног. Што очигледно није случај кад је у питању идеологија поретка у коме неограничене слободе једних угрожавају основна права већине других. И у коме је улога „резервне армије рада“ да држи просечну профитну стопу довољно високо, сталним притиском на радна места подржавајући вечити страх од њиховог губитка, који се тим путем код запослених изазива. А у истом циљу, и услед инхерентне нестабилности система, сличну улогу на други начин, а у виду дела вишка слободног капитала, имају и сразмерно већи резервни фондови новчаног капитала код пословних и централних банака.

Није, дакле, тешко увидети оно што се у систему неолибералног капитализма може оправдано сматрати главним извориштем и основним узроком противречности које изазивају појаве тржишних неравнотежа, чије трајање прелази у такве облике нестабилности које неизбежно попримају одлике криза. Па и да би отклањање тога узрока неком врстом друштвеног консензуса у најразвијенијој земљи, из које кризе најчешће долазе, било од користи за њу саму, да и не говоримо о штетама које економске кризе, а и њене пратеће последице друге врсте, имају на глобалном плану. Ипак, оно што у овоме огледу будемо идентификовали као могући коректив у томе систему, пре ће моћи бити искоришћено у смислу опште добробити, ако буде намењено прво оним адресама на којима би, по природи ствари, те идеје лакше и боље могле бити исправно схваћене, а онда и допуњене и побољшане, то јест тамо где по нашем схватању већ постоје предиспозиције за даље успешно развијање алтернативног система друштвено-економских односа. Одатле би могле, на местима на којима се окупља светска научна и политичка елита, као што је Светски економски форум у Давосу, можда утицати и на схватања такве елите у земљи бастиону неолиберализма, а неки тонови са овогодишњег скупа то и наговештавају. Више него икада раније чули су се гласови о нужности реформе капитализма и потреби успостављања новог међународног економског поретка. Најубедљивије је на све учеснике па и на посматраче широм света деловало то што су такве речи дошле и од председника Кине Си Ђинпинга. Иако је то само општи позив на реформе, он ће се засигурно узимати али и деловати веома озбиљно, а ми га сматрамо и нарочито охрабрујућим.

Кад је реч о адресама, можда је као прва таква адреса управо Европска унија, пре свега због језгра сличних односа у њеној економски најснажнијој чланици, Немачкој, као и у неколико других земаља. То су односи система социјално-тржишне привреде, који у њима постоје већ деценијама. Успешан развој тих односа, допринео би њиховом ширењу на друге земље у Европи, па можда и на главну земљу неолибералног капитализма и идеологије доминације, а тиме и главног узрочника економских и политичких криза, па и ратова. За све би од велике користи било ширење и јачање таквих односа између Европе, Кине и Русије, као и других великих земаља Азије. Крајње је време да се у односима Истока и Запада учи не само на историјским већ и грешкама данашњег доба. Јер, кризе и ратови на Блиском истоку, у Сирији, на северу Африке и у Украјини, све јачи НАТО нуклеарни „штит“ на границама Русије, мигрантска криза и санкције Русији, директни су производи идеологије и стратегије доминације најмоћније земље и водеће силе у тој војној алијанси. Последице највише трпе народи на подручјима ратних дејстава, али и Европа и Русија, што је свакако и био један од циљева те политике, управо у време кад су се показивали знаци и први резултати јачања економске и политичке сарадње тих земаља. Тешко је зато, сем као грешку, или “корист на рачун своје штете”, видети учешће ЕУ у тим санкцијама Русији. А кад су у питању Исток-Запад односи можда бисмо се могли надати да ће историјски сусрет двојице поглавара, римске и московске, хришћанске цркве, папе и патријарха (12.02.2016) у Хавани на Куби, после готово миленијума од раскола или шизме из 1054, послужити као велики пример и бар симболично као подстицај и охрабрење утицати на политичке вође, пре свега на западној страни, посебно у Европи.

Разуме се да таква и пожељна и могућа улога Европске уније, и земаља чланица, не иде заједно са њеном садашњом позицијом савезника у спровођењу доминантне идеологије и геополитичке стратегије водеће земље западне НАТО алијансе. Та два друштвено-економска система, неолиберални капитализам неограничене тржишне конкуренције и тржишно социјална привреда, иако у основи такође капиталистичка, ипак се битно разликују. Први не може бити ваљана основа нити модел глобализације, јер не задовољава неопходне услове равноправности, мирног, уравнотеженог и одрживог глобалног развоја. Због тога државе ЕУ са социјално-тржишном привредом не могу у таквој алијанси имати историјско оправдање, без обзира на мотиве и разлоге због којих су у томе савезу. А док су у њему, требало би да своју садашњу позицију и улогу мењају у интересу и својих и других народа, како би тиме тај савез, ако и даље мора да постоји, доживео битну трансформацију и као глобална сила могао да одигра позитивну улогу у очувању трајног мира у свету. Па и у борби против тероризма, за шта до сада, како истиче нови амерички председник, није показивао свој интерес. Наравно, поред тога, тај савез и државе у њему, морале би у фокусу имати отклањање главних узрока те опасне појаве. Земље ЕУ треба да чине све како би се систем социјално-тржишне привреде што брже ширио на све чланице Уније и доприносио убрзању економског развоја мање развијених чланица, а тиме и јачању такве позитивне улоге у односима са другим земљама у свету. То би требало да буде политички циљ Европске уније, јер је уравнотеженост регионалног развоја битна основа равноправности грађана, што, уз све разлике али и богатство културних посебности народа у њој које треба неговати, чини важну димензију стабилности и напретка. И, не на напослетку, и битан чинилац мира, као првог на листи циљева ЕУ.

Уравнотежење економског развоја услов је ефикасног функционисања јединстеног тржишта Уније, чије су чланице државе веома различитог нивоа економске развијености, па према томе и степена конкурентности економских субјеката у њима. Велике предности развијених делова, односно држава и њихових економија, које из таквих односа произилазе, морају делом бити коришћене за умањење штета на другој страни, које, због престанка царинске и других облика заштите, имају мање развијене земље у њој и њихове економије и економски субјекти. Треба имати на уму неке ефекте уједињења две Немачке који постоје и поред око две хиљаде милијарди евра које су путем пореза солидарности од 5,5% на зараде током протеклих 25 година морале бити „упумпане“ у привреду источног дела земље, да би се остварило ефикасније функционисање тржишта и смањиле разлике у животном стандарду у уједињеној држави. Ипак је ниво стандарда и даље нижи а незапосленост већа на истоку, иако је отуда око три милиона грађана ради запослења прешло на запад. Виши ниво и разноврснији облици трансфера у ЕУ јачали би процесе интеграције и складнију поделу рада, ефикасност функционисања тржишта и услове стабилног и одрживог развоја у њој. Европа, дакле, мора ићи другим, својим, и за све бољим, мирним путем ка равномернијем развоју и у својим оквирима и у свету, и неговати односе са државама и народима, који ће створити снажну и реалну алтернативу идеологији, политици и стратегији доминације и хегемонизма.

И евентуално јединствено слободно тржиште Европске уније и Сједињених америчких држава, ако до њега икада дође, морало би бити остварено у том духу и на тим принципима, а никако не по моделу те земље. Исто важи и за сваки други сегмент у процесу глобализације економских и политичких односа. У суштини, интереси већине народа, произвођача као и потрошача, морају се притом увек стављати изнад интереса власника капитала нарочито крупних транснационалних корпорација који, у безобзирној похлепи за максималним профитом и богатством, често у своме походу широм света не воде рачуна ни о природној средини ни о здрављу и животима локалног становништва. У истински демократским друштвима каква људи у данашње доба и желе и заслужују, власници капитала треба да буду стављени у положај одговорности и обавеза, како би се његовим коришћењем остваривала општа добробит, а спречавале штетне последице за људе и природну средину. Капитал треба да остварује своју друштвену функцију, од користи за све а не само за пребогату власничку мањину. То мора бити и задатак политике. На томе се политичком нивоу, у том циљу, мора успоставити равнотежна моћ и национално и глобално. Политичке одлуке се не смеју препуштати појединцима и њиховим центрима моћи, у било каквој власничко-политичкој комбинацији, оне се увек морају доносити у јавним демократским процецима одлучивања. Само тако ће се моћи спречити коришћење често лажних аргумената у тражењу јавне подршке за ратне акције. А то није био редак случај у америчким „милосрдним“ ратним походима последњих деценија. Као што лако може бити узрок и глобалне катастрофе.

Корисне промене о којима говоримо морале би се догодити и на адресама у УН, а нарочито у Светској банци и Међународном монетарном фонду, сада главним полугама крупног, нарочито финансијског, капитала и богатих земаља поверилаца у заштити њихових интереса у односима са овисним земљама дужницима, што се на глобалном плану данас веома ефикасно остварује инструментима приватног светског финансијског система, а у недостатку преко потребне друштвене контроле.