IV Корекције система – нужне и могуће

У том контексту треба истаћи начелан облик институционално дефинисаних одговорности власника капитала у уставу СР Немачке (чл. 14.), у коме стоји: „Својина обавезује. Њено коришћење треба истовремено да служи општој добробити“. То је извесно једно од најбитнијих упоришта социјално-тржишног модела капиталистичког система у тој земљи.

А с разлогом га можемо сматрати полазиштем и мотивом истакнутог примера иницијативе за побољшање социјалних односа, па у одређеном смислу и ублажавања противречности између рада и капитала, коју представља Општа декларација о одговорностима човека (Universal Declaration of Human Responsibilities), која је у нацрту још 1997, као својеврсна (на)допуна 1948. године на Генералној скупштини УН усвојене Опште декларације о људским правима, поднета Ген. секретару УН Кофи Анану, од стране 25 ранијих председника држава или влада (InterAction Council) на челу са почасним председником Хелмутом Шмитом, немачким ексканцеларом, иницијатором и покретачем те идеје. Текст нацрта те декларације налазимо и у прилогу његове књиге: „Auf der Suche nach einer öffentlichen Moral“ (У потрази за јавним моралом), из 1998, која би требало да буде својеврсни пледоаје за ону врсту јавног морала, који нарочито треба да краси елиту богатих и елиту менаџера, код којих је тада, добрим делом, као и у другим социјалним групама немачког друштва, по аутору, био у великом дефициту.

Питање је да ли је тај пледоаје наишао на плодно тло, не само у Немачкој већ и шире у ЕУ, имајући у виду проблеме са којима се Унија данас суочава и за које једва да налази права решења. Узимамо за пример нову избегличку трагедију недужних људи, који, бежећи из ратом захваћених земаља са севера Африке и са Блиског истока, спас траже у земљама чије елите нису без одговорности за њихове патње, јер су као савезници и саучесници са елитама водеће државе западне алијансе, са њеном идеологијом и стратегијом доминације,  извесно главни узрочници настале ситуације. И опет смо код питања основног узрока и економских криза и ратова, али и кризе јавног морала власничке и политичке елите, а он је у самом карактеру односа и неограничених слобода власничке мањине у неолибералном капиталистичком систему и идеологији доминације, која није спојива са моралним вредностима човека. Зато можемо с правом рећи да су управо одговарајуће реформе таквог система и битно морално питање за најодговорније припаднике тих елита, у земљама о којима је реч, посебно у водећој међу њима.

Овде истичемо чл. 9. у тексту „Резолуције…”, а у одељку „Праведност и солидарност“, у коме стоји: „Сви људи којима су дата неопходна средства, имају обавезу, да предузму озбиљне напоре како би се превладали сиромаштво, потхрањеност, необразовање и неједнакост. Потребно је да они подстичу свуда у свету одрживи развој, како би се свим људима обезбедили достојанство, слобода, сигурност и правда“. А потом и чл. 10. у коме стоји: “Сви људи имају обавезу да унапређују своје способности, труд и залагање; потребно је да сви имају једнак приступ образовању и корисном раду…“. И на крају чл. 11: „Свака својина и сво богатство морају се употребити с пуном одговорношћу и у сагласности са праведношћу, а за напредак човечанства. Политичка моћ не сме бити примењена као средство владања, већ у служби економске праведности и социјалног уређења“ (превод наш).

Уистину хвале и поштовања вредна иницијатива угледних грађана данашњег света. Она, међутим, указује не само на озбиљне недостатке друштвених односа у свету у коме живимо, већ и на чињеницу да њени потписници тек у ексстатусу функција председника држава или влада налазе прилику и могућност за један тако моралан чин и за свет тако значајан подухват, што само по себи најбоље говори о карактеру тих недостатака. Јасно је да им тако нешто није стајало у „опису“ радних места, зато што су на тим позицијама очигледно морали бити наклоњени и водити рачуна о интересима посебних центара моћи. А то су елитни центри моћи крупног капитала. А требало би да тако нешто, и морално и за народ важно, представља примарну обавезу и чини најважнији део одговорности политичке елите, нарочито кад су у питању државе које се сматрају и проглашавају демократским, као што би било природно да таква иницијатива без чекања буде прихваћена у институцији највишег нивоа заједнице народа, на чију је адресу ова упућена. А где и даље чека пред вратима.

Разуме се да би тада уместо о центрима моћи говорили о оној врсти моћи која би почивала на најширој демократској основи и имала све важне атрибуте друштвене моћи. То би била равнотежа економске и политчке моћи рада и капитала, о којој овде говоримо. А она би могла бити остварена само у истински демократским институцијама највишег ранга, у парламентима националних држава. Тада би било оствариво, поред осталог, и начело из претходног цитата да „политичка моћ не сме бити примењена као средство владања, већ у служби економске праведности и социјалног уређења“. Тада би било оствариво оно, за хумано друштво веома битно начело, које у систему либералног капитализма недостаје, а то је да јавни морал одсликава највише хумане вредности, да је елитни, и као такав да одликује јавне личности, друштвену елиту, носиоце друштвене моћи. Та моћ мора бити друштвено одговорна и у основи демократска.

У том смислу схватљиво је „убеђење“ Џ. К. Галбрајта да се „економија не може разматрати одвојено од политике, институција и моћи“ (Б. Стојановић, „Век кроз призму једне биографије“ НИН бр. 3317). Управо смо могли констатовати да у реалности данашњег света, у коме доминира систем неолибералног капитализма и његова „доминантна идеологија“, са одговарајућом политиком, институцијама и посебно врстом моћи, која у свему томе има одлучујућу улогу, економија функционише ефикасно само за богате, док велики део друштва живи у оскудици, често без запослења па и у сиромаштву. Економске кризе су пратећа појава тога система, а њихово дејство је глобално, и утолико поразније што су земље мање развијене и, не само географски, удаљеније од земље из које кризе потичу. И из иницијативе експредседника или влада види се да је у томе систему у дефициту друштвена правда, а тиме свакако и демократија.

Зато је занимљиво питање како је познати економиста гледао на политику и институције и ону врсту моћи и начин на који ју је земља, којој је он, не само као економиста-научник, служио, користила и користи. Посебно зато што је „сам често истицао свој огромни интелектуални дуг према Кејнзу“ (Ibid.), пошто је свакако морао имати у виду његову дефиницију „политичког проблема човечанства“, који се састоји у томе „како комбиновати економску ефикасност, друштвену правду и индивидуалну слободу“ (Б. Стојановић: „Снага економских идеја“, НИН, бр. 3278) и чињеницу да тај проблем ниуколико није решен, а ни решаван, политиком, институцијама и уз (по)моћ његове земље, и да је у дефициту нарочито оста(ја)ла друштвена правда, а тиме, по дефиницији, и слобода већине, чему је та земља у последње време свакако понајвише допринела. А Кејнз је, може се рећи, и по економским и по хуманим мерилима, што показује место и значај питања запослености у његовој теорији, (The General Theory of Employment…) дефицит индивидуалних слобода, једнако као и друштвене правде, видео на страни запослених, а нарочито незапослених широм света, а не на страни индивидуа власника крупног капитала, јер су је и тада имали превише.

Можемо зато са основаним разлогом констатовати да данас нисмо удаљенији од остварења његовог „пророчанства“, да ће капитал – ако добије апсолутну слободу – грађанима донети потпуно ропство. Већ, нажалост, ближи, а управо захваљујући неолибералној идеологији и систему геополитичке стратегије доминације западне алијансе, на челу са САД, и њеном моделу глобализације савременог света на таквој основи. Тај модел почива на принципима неограничене слободне тржишне конкуренције и неравнотеже у расподели нове вредности преко граница нужних за нормално функционисање система, што је извориште и темељ апсолутне слободе и моћи власника капитала, која се стално увећава његовом концентрацијом и централизацијом. У таквим условима неравнотежне расподеле слабе односи тржишне конкуренције са кооперацијом, а јачају односи конкуренције са конфронтацијом који нису погодни за стабилан и одрживи развој, а тиме ни за решавање основних друштвених проблема ни у националним оквирима ни глобално. Кејнзово упозорење односи се управо на такав карактер капитал-односа у (нео)либералном капитализму који се испољава кроз “непомирљиву противречност између рада и капитала” која је узрок свих најважнијих проблема тога система. Тај карактер капитал-односа треба због тога да доживи одговарајуће корекције.

Због тога не треба да чуди што се у Сједињеним државама на Кејнзово учење не гледа са симпатијама, већ сасвим супротно. О томе сведочи и П. Кругман (op. cit.) наводећи да је „дистрибуција прихода на врху једно од оних питања чије само отварање значи суочавање са жестоком паљбом својеврсне гарде најамника, чији је посао заштита интереса богатих“. На истом терену су, по њему, и универзитети на којима је забрањено изучавање не само Маркса, него и Кејнза, па и кругови око десничарског часописа Human Events, који је „Кејнзову општу теорију запослености, камате и новца, уврстио међу десет најштетнијих књига деветнаестог и двадесетог века, раме уз раме са Мајн Кампфом и Капиталом“ (Ibid, стр. 96).