II Неравнотежна расподела – и суштина система и срж проблема капитализма

Када је реч о евентуалним страховима владајућих елита од промена, које би могле „угрозити“ капитализам као систем, требало би имати у виду да то пре може бити средство пропаганде у циљу одбране постојећих односа. Наиме, у случају САД, према Н. Чомском, у питању је ефикасан облик инструментализације наводне опасности те врсте, којом је уз методе „државног терора“, лакше било остварити интересе доминације над многим државама остатка света, (Н. Чомски: „Моћ и терор“). Иако би се, можда, такав страх могао правдати познатим марксистичким ставом о основној, непомирљивој противречности капиталистичког система – „друштвеном карактеру производње и приватном карактеру присвајања“ због неравнотежне расподеле, и то сматрати нарочитом идеолошком претњом систему приватне својине, јер је таква расподела, с разлогом названа експлоатацијом, била, не само идеолошки, фактор покретања социјалистичких револуција са циљем укидања приватне својине, што је у тим земљама и учињено.

Па мада је то данас, уз ретке изузетке, већ прошлост, мора се имати у виду да савремена теорија још није начисто у погледу начина на који би се проблеми, који у капитализму уистину произилазе из, њему природне, неравнотежне расподеле, могли успешно решавати без укидања приватне својине. Заправо и нема предлога таквих решења, којима би се отклониле поменуте сумње и претпостављени страхови учинили безразложним. Иако је основаних критика тога система на свим странама сасвим довољно, још увек се решења „виде“ на принципу: „или –  или, за или против, ми или они“. Такорећи исто као и у политици – на принципу подела, које воде сукобу интереса и увећавању проблема, а не зближавању и сарадњи, која води усклађивању интереса и решавању проблема. По нашем схватању алтернативна решења савремених проблема у систему неолибералног капитализма морају се тражити и могу се изнаћи само на принципима економске и политичке равнотеже моћи субјеката капитала и субјеката рада са оним обликом неравнотежне расподеле, на основама приватне својине, који уместо непомирљиве противречности интереса омогућује неопходан степен њиховог јединства, на којем је једино могуће стварати потребне услове за стабилно функционисање економског система и постизање одрживог развоја.

Историјско искуство нас учи да се само тим путем могу приближити па и довести у потребан склад економска ефикасност као најважније достигнуће економског система капитализма и друштвена правда и слободе грађана као неостварене историјске тежње народа, које су биле покретачи и, нажалост насилних и стога, неуспелих промена тога система у појединим земљама. Јер, када се данас упореди некадашњи СССР и бивша Кина, са Руском федерацијом и модерном Кином, види се који значај имају приватна својина, слободна иницијатива и тржиште у данашњој стварности тих земаља. То упућује на два закључка. Прво, да се проблеми које данашњи свет проживљава, и који се оправдано сматрају последицом односа у систему неолибералног капитализма, не могу решавати насилним променама система, и друго, да се они могу успешно решити само мирним путем и заједничким напорима свих народа и држава, при чему се у виду и даље морају имати они највиши социјални циљеви и вредности – друштвена правда и (посебно економске) слободе свих грађана, који још чекају на остварење у највећем делу света. Требало би да се те промене  слободно и постепено, у демократским процесима, могу остваривати у свакој земљи, а добро би било да се то понајпре догађа у најразвијенијим државама, посебно у водећој међу њима.

При томе би искуства социјалних револуција требало да остану трајна историјска поука и  опомена за све народе, а нарочито за мале земље које су у тражењу путева свога развоја ка бољој будућности за своје грађане. Наиме, да насилна промена система и укидање приватне својине и тржишних односа у тим револуцијама, покретаним због неподношљивих услова за живот друштвених маса, и успостављање државне, а касније негде „друштвене“, својине, уз неизбежно бирократско управљање привредним процесима, није могло довести до остварења идеја слободе и друштвене правде, које су биле главна покретачка снага маса у тим револуционарним подухватима. Напротив, те слободарске идеје претвориле су се у државном социјализму, уз власт бирократије и партократије, у политичке пароле и диктатуру доживотних председника са култом личности „вољеног“ вође. Такве последице, у најмању руку, имао би и данас сваки сличан покушај.

Одлучујућа је, међутим, у свему томе, била чињеница да у тако створеним привредним системима, на ниском нивоу производних снага, без приватне својине и иницијативе у слободној тржишној конкуренцији, уз то у условима изолације, па и у „борби са домаћим и страним… (неупоредиво јачим и одиста стварним и опасним)… непријатељем“, није објективно ни било могуће постизати ни неопходан, потребама народа одговарајући, обим као ни структуру производње, ни нужан ниво ефикасности, а тиме ни одрживи развој. Нарочити демократски дефицит „одлика“ је тих система. При томе треба имати у виду да су и социјалистичке револуције, па и греси и неуспеси тога система, понајвише „заслуга“ система капитализма са обликом моћи и власти неспремне на реформе. То је основна слабост тог система и данас – неограничена моћ крупног капитала, са идеологијом, политиком и стратегијом доминације савеза најмоћнијих земаља запада и праксом увођења казнених мера, у виду санкција и изолације, непоћудним државама, а у циљу очувања и јачања својих интереса и позиција. А без нужних промена тога система нема услова за напредак у миру и за бољу будућност за народе широм света.

Данас треба посебно истаћи значајан, поучан и охрабрујући пример Денг Сиао Пингове Кине „два система“ после Мао Це Тунга, од 1978. па све до садашње Кине Си Ђинпинга. Приватна својина и слободно тржиште и за страни приватни капитал уз јединствену комунистичку политичку власт, показали су изузетне, и економске и културне, резултате у развоју те земље. Није ли то најбољи доказ важности склада у односима приватне иницијативе и одлучивања у сфери тржишта и макроекономског планирања уз учешће политичке, то јест друштвене већине, у одлучивању о усмеравању капитала у области од општег друштвеног интереса? (То је Кина „два система“ Денг Сиао Пинга и његове максиме о помирењу супротности „није важно да ли је мачка црна или бела – важно је да она улови миша“.) Иако је такав модел можда у толикој мери погодан само за дате услове у тој великој земљи, треба имати у виду да су управо врлине као радиност, истрајност, трпељивост и поштовање различитости у постизању хармоније у мишљењу, у породици, у друштву, она важна одлика кинеске културе и животне филозофије, која је омогућила успешну традицију пет миленијума дуге историје тога народа. То су воља и умеће постизања хармоније свакодневног живота и складних односа у друштву. А свакако су ту присутни и важни предуслови, међу којима је можда данас и најважнији онај који се односи на величину тога народа, на његову историју, на самосталност и неовисност од нежељених утицаја са стране, а поготово од оних страних утицаја који би долазили са позиција политике, идеологије, доминације и хегемонизма. Те и друге одлике великог народа и његове мирољубиве политике могу и треба да буду од користи за цео свет.

Зато не треба сумњати у остварење циља, који та земља има пред собом „да на стогодишњицу оснивања Н.Р. Кине, 2049., Кина постане модерна социјалистичка, јака, демократска, културно напредна и хармонична земља. Овим циљевима Кина тежи данас, тежиће и у будућности, чиме ће се остварити кинески сан. Његов главни садржај представљају национални просперитет и обнова, као и благостање народа. У кинеском сну своје место нашли су мир, развој и обострано корисна сарадња. Он је повезан са лепим сновима народа у другим земљама. У кинеском сну кинеска обнова спаја се са прогресом читавог света. Тај сан је постао мост који повезује земљу и остатак света“. (Јин Бо: „Поглед на Кину – све што треба да знате о Кини“). Сведоци смо остваривања тога сна. А уз тај сан свакако стоји и нада коју велика већина света оправдано полаже у такав напредак кинеског народа и његове земље, који треба да се оствари у миру и сарадњи са другим народима, што не може проћи без позитивног и можда одлучујућег утицаја у правцу корисних промена у њиховим земљама, па и у данас најмоћнијој међу њима.

Кина, чија је економија данас у рангу најмоћнијих, а по динамици и најснажнија, могла би, према руским проценама, у наредних седам до десет година, постати и „најмоћнија држава у свету у свим погледима“. Сами Кинези, по природи скромни, мисле да је за то потребно најмање две до три деценије. Можда је реалност и негде између, али је то све много мање важно од карактера политике и стратегије те земље и њене мисије у међународним односима, а то је политика мира, пријатељства и равноправне економске сарадње са сваком поједином земљом, која је од обостране користи, а тиме и од опште користи за цео свет. Кинески циљ, како истичу њени највиши званичници, није да постане „велесила“ и да се у томе такмичи са другим силама, већ да, напротив, представља противтежу таквим односима у свету. По нашем виђењу, а у духу принципа које у овоме раду заступамо, то би био најзначајнији чинилац у остваривању равнотежне моћи на глобалном плану и од опште користи. Што би могло допринети, а чему се треба и надати, да и “pax americana” то уистину и постане и заједно се, са Кином и другим земљама, окрене ка стратешком циљу – очувању мира, незаобилазном услову не само за одрживи развој у свету, већ и за сам опстанак људског рода.

Оно, међутим, што се и из тог великог искуства, и примера, може већ данас научити, јесте да суштина проблема о коме овде говоримо није у „приватном карактеру присвајања“ (и приватној својини капитала), у условима и оквирима правно уређеног тржишта, јер је оно први природан услов и фактор остваривања економске ефикасности система, већ пре свега, и у основи, у начину и циљевима употребе вишка вредности (и капитала), а нарочито оног присвојеног изван тих оквира. Наиме, управо је неограниченост слободне тржишне конкуренције категорија система која за последицу има настајање и опстајање монопола, јер је неограниченост слобода и резервисана управо за мањину, наравно власничку, а у оквиру ње саме опет за мањину, све до оног њеног дела који природи монопола одговара. Монополи су основа и извориште сваке врсте шпекулативних послова и корупције, нарочито оне у односима власничке и политичке елите, а неограничена концентрација капитала води сталном продубљивању економских разлика, а тиме и дужничке зависности са енормним порастом обима дуговања и на националном и на глобалном нивоу. Повериоци су, у крајњој линији, приватни власници крупног капитала, са највећим банкама приватног финансијског система, а њима економске кризе, које услед тога настају, доносе пре користи него штете, јер се њихови ризици, као крупни, проглашавају општим, па се најчешће социјализују. Решење тога проблема је и једина мера која још преостаје демократском друштву у исправљању сувише велике неравнотеже у расподели новостворене вредности и експлоатације радничке класе и то на глобалном плану. А истовремено би био и начин афирмације демократских принципа у оквиру система, јер би битно смањио и услове за јачање оне врсте државне моћи која је темељ идеологије и политике доминације, са ратовима као неизбежном последицом.

Реч је о томе да је потребно наћи одговарајући начин да се утиче на изворе и карактер моћи у друштву, то јест моћи мањине над друштвеном већином, која се уз то користи још и под привидом демократије. А у питању је одлучивање о употреби присвојеног вишка вредности, односно капитала, које за последицу редовно има, пре свега, такву структуру производње и потрошње, да је на једној страни хиперпродукција луксуза и оружја, чије су опет последице раскош, ратови и разарање, док су на другој страни незадовољене најосновније потребе знатног дела становништва укључујући и потребе за радом, уз истовремене вишкове слободног капитала, а то су услови за макроекономску, тржишну неравнотежу, нестабилност и кризе. Промене, дакле, јесу и потребне и могуће, али такве које не прете ни приватној својини ни тржишном систему, већ напротив, треба да имају карактер таквих корекција, то јест реформи, које ће капиталистички систем учинити ефикасним и корисним не само за власничку, менаџерску и политичку мањину, него и за радничку већину и народ, како у националним тако и у глобалним размерама. А тиме допринети и миру и стабилности у свету. Који су данас угрожени. („60 милиона људи широм планете присилно је расељено, а најчешћи разлог за њихово изгнанство јесу ратни сукоби“. „Политика“, 11. 07. 2015). То је и важно и могуће постићи захваљујући достигнутом нивоу материјалне производње и научно-технолошког развоја. Једино је потребно извршити такве реформе у оквиру производних односа које ће значити релативизацију ексклузивности профитног циља, тако што ће омогућити демократску контролу друштва у коришћењу дела профита односно капитала, уз бригу о пуној запослености радне снаге.

Висока концентрација приватног капитала и неолиберални приватни финансијски, банкарски систем, омогућују крупном финансијском капиталу практично апсолутну доминацију на глобалном финансијском тржишту. Само крупни власници новца у банкама одлучују, уз помоћ менаџера банака, о начину, обиму, условима и правцима кредитирања. Или уздржавања од кредитирања или директног улагања. Као и о шпекулативним пословима захваљујући погодностима које им тај систем на тржишту омогућује. Тајност и недовољна транспарентност банкарског пословања заједно са оф шор зонама и пореским „рајевима“ удешена је потпуно у складу са позицијама и интересима крупног финансијског капитала у свету и на принципима неограничених тржишних слобода на којима почива и идеологија доминације. Преко њих мултинационалне компаније оштете земље у развоју за близу хиљаду милијарди долара годишње, подаци су Светске банке. „Банке користе туђ новац, често варају, често су криминалне. Волстрит је био нерегулисан током деведесетих година прошлог века и веома се лоше понашао током наредне деценије. Криза је и направљена на Волстриту. Банкарском сектору потребан је озбиљан регулаторни оквир, држава која ће да га контролише… У Америци су многи банкари задржали своја места, чак и након што су се банке понашале ужасно, криминално. Многи преваранти и даље воде хеџ фондове и друге финансијске институције, имају пријатеље у политици, дају много новца за политичке кампање, донације, и регулатори се више плаше њих него они регулатора“ (Џефри Сакс, НИН бр. 3317). То су само неке од „одлика“ финансијске ере капитализма, неолибералног империјализма, поретка свеопштег диктата новчаног крупног капитала и поверилаца.

Како сведочи П. Кругман, „… већи део финансијског система него старомодно банкарство… до 2007. заузело је банкарство из сенке, које носи исте ризике као и традиционално банкарство, а … коме је допуштено да расте без икаквих регулација… па су и обичне банке пожелеле да крену тим путем, и у политичком систему у коме доминира новац, жеља им је испуњена … па је … резултат био да задуживање вртоглаво скаче, ризици се мултипликују и полажу темељи кризе, која ће уследити“: („Окончајте ову депресију. Одмах!“, стр. 65,66). А колики су приходи менаџера хеџ фондова у том банкарству (и на том тржишту из сенке), који иначе (без ризика) шпекулишу позајмљеним новцем, читамо на страницама исте Кругманове књиге (стр. 75): „Менаџери хеџ фондова имају приходе једнако огромне, или чак веће, него што су имали пљачкашки барони прохујалих времена, чак и ако их коригујемо за инфлацију. Двадесетпет најбоље плаћених менаџера хеџ фондова је 2006. зарадило 14 милијарди долара, трипут више него осамдесет хиљада њујоршких наставника заједно“. При томе се просечна зарада њујоршких наставника од 58.333 долара нипошто не може сматрати скромном. А да се и не говори колико су у том поређењу разлике уопште основане ако се пореде друштвени значај и корисност (на једној, а пре штетност на другој страни) рада у тим делатностима. Али није тешко уочити одакле долазе и у којој мери су такве аномалије у основи економских и друштвених криза.

Слично читамо и у књизи З. Бжежинског: (Америка, Кина и судбина света) „[…] амерички напукли финансијски систем представља велики проблем. Изражава две, међусобно повезане слабости. Прва се тиче у систем уграђене темпиране бомбе која угрожава не само америчку већ и глобалну економију због америчког рискантног понашања које је резултат претераног самовеличања. Као друго, реч је о моралном хазардирању које узрокује разузданост код куће и поткопава амерички утицај у иностранству… Ексцесност, неуравнотеженост и немар америчих инвестиционих банака и трговачких кућа – што је омогућено конгресним неодговорним односом према дерегулацији и финансирању власништва над некретнинама и подстицањем похлепних шпекуланата на Волстриту – узроковали су финансијску кризу 2008. и потом рецесију…“ а „криза из 2008. такође је открила одсуство повезаности између живота оних на врху финансијског система и живота осталих у земљи, свет у развоју да и не помињемо. У ствари… ниво најамнина у финансијском сектору у односу на ниво најамнина у преосталом делу приватне економије био је за седам пута већи управо пред саму кризу 2008. – што је незабележено од времена пред Други светски рат“.

Не треба посебно доказивати да су и ови примери екстремних неједнакости последица осамостаљења тржишта новца и хартија од вредности односно новчаног капитала, у систему чија је битна карактеристика неограниченост тржишних слобода, али треба нагласити да то тржиште функционише највећим делом изван реалног сектора, а тиме и основног економског циља сваке привредне делатности – задовољења људских потреба – па стога, у том делу, и у супротности са економским законитостима макроекономске равнотеже, нарушавајући је. Па зато и обим тога тржишта, (који се, према А. Смит инст., процењује на око 256 трилиона долара) далеко надилази стварне потребе нормалног функционисања реалног сектора производње, размене и потрошње у стварању друштвеног бруто производа, чија је вредност у свету приближна суми од 70 хиљада милијарди долара. И обим укупног дуговања у свету од преко 200 хиљада милијарди долара, уз сразмерни ниво каматног терета, који пада на реални сектор дужника, а услед неретке праксе социјализације ризика наплативости и на најшири, дакле и сиромашнији, део становништва, одсликава високи степен напетости финансијског система и ризика од нове кризе, али и степен додатне индиректне експлоатације, која се у таквом систему врши на штету већ прикраћених. Уза све то велики је обим незадовољених потреба, изван платежно способне тражње, а то су потребе за развојем, који омогућује ново запошљавање и побољшање животних услова великог дела популације у неразвијеним деловима света са великом незапосленошћу, са ниским степеном образовања и готово никаквом здравственом заштитом, без здраве воде за пиће и са великим бројем гладних људи.

Све то говори да је осамостаљеност сектора приватног финансијског и новчаног капитала у том систему средство и циљ све веће концентрације и централизације капитала, а тиме и најважнија полуга неограничене моћи приватних власника крупног капитала, не само у управљању привредом, већ и у контроли политичке власти над укупним процесима друшвеног живота. Та изузетна позиција моћи и власти, чини да су њихова права далеко изнад оне друштвене одговорности коју власништво над капиталом подразумева и коју би морало да садржи, да поштује и да испољава. Та битна неравнотежа у систему је и битан чинилац тржишне неравнотеже, нестабилности и криза. Зато је нужно пронаћи ефикасан начин друштвене контроле над тим сектором, што би био један од важних елемената реформе система.

И то је логична манифестација „непомирљиве противречности друштвеног карактера производње и приватног карактера присвајања“ у систему који се темељи на неограниченим слободама, и присвајања и коришћења присвојеног. Са таквим карактером слобода корелира исто такав карактер моћи на страни власничке мањине, која се стиче и примењује у циљу присвајања и коришћења присвојеног на начин који обезбеђује личну корист. Последице су и економске кризе и дефицит демократије. Обе су на штету већине у друштву – друштвених маса. Систем има амортизере којима се кризни ризици делова крупног капитала односно великих система, због велике умрежености, неизбежно социјализују – а то значи да настале штете покрива народ и то она већина, на чију штету је већ остварен процес који је до кризе довео. Богати и из криза излазе бројнији и богатији. (Број доларских милионера у свету повећан је у кризној 2014. у односу на, такође кризну, 2013, за 920.000). Концентрација и централизација капитала, са сиромаштвом на другој страни, се наставља, а ризици нових криза и ратова се не смањују. Напротив. Фацит: Неограниченост слобода богате мањине у систему капитализма извориште је екстремних неједнакости у расподели друштвеног богатства, а осамостаљење тржишта новца и капитала само је логична последица, као и основ и средство за још снажнију манифестацију таквих слобода, па можемо закључити да тај елемент система треба сматрати основним, примарним екстремизмом и главним фактором нестабилности система и узроком највећих проблема у свету. Отуда је управо карактер моћи централно питање које захтева прави одговор, то јест решење које би омогућило праведније односе, а тиме и нужан ниво стабилности у свету.

Неједнакост у расподели резултата производње и друштвеног богатства кореспондира са неједнакошћу у расподели друштвене моћи и исто таквим правно дефинисаним карактером односа у производњи, продукционом односу, и таквим правом послодаваца, власника капитала и радних места, „купцима“ радне снаге радника, које им омогућује да њене власнике, раднике, стављају у позицију „муштерија“, али таквих, које, супротно пословној максими, у главним питањима тога односа никада нису у праву. Јер, ступајући у радни однос, кад им се за то укаже прилика, они у таквом облику уговорног односа продају своју радну снагу како би остварили своје природно право на рад. Они је продају „испод цене“, то јест по цени која је испод вредности, пошто вишак вредности остварен њеном употребом у процесу производње, у облику профита остаје послодавцу. То је суштина „непомирљиве противречности“ капиталистичког производног односа неограничене слободне тржишне конкуренције, а она се манифестује кроз максимизацију профита као искључивог циља. Међутим, (и) у тој врсти „пословне“ трансакције, продукционом односу, исправно би било да се прихвати да су обе стране истовремено и „продавци“ и „купци“, да су и једни и други у том послу „муштерије“, тако да им и права морају бити иста, као и обавезе и одговорности. У равнотежи. Неопходна је, као што је и правична, равнотежна моћ обе стране производног односа, основног друштвеног односа. Динамички, односно у временској димензији посматрано, то су односи у производњи друштвене будућности. Једино је равнотежна моћ у тим односима гаранција стабилности и напретка, без криза и без ратова, она која омогућује суштинску демократију и равноправну сарадњу народа и држава у условима глобалне међузависности. Сви смо један људски род.

Како то постићи? Наравно не довођењем у питање права послодаваца у сфери привредних активности на нивоу предузећа, то јест у стицању профита. Њихова одговорност покрива на том пољу функцију ефикасности као и функцију развоја. Зато њихова права у томе морају бити потврђена и заштићена, а тиме и категорија приватне својине у систему. При томе, међутим, њихова друштвена одговорност у сфери употребе капитала треба да буде повећана. Корекција треба да буде учињена друштвеним усмеравањем дела капитала, на основу макроекономског планирања, са циљем задовољавања општих друштвених потреба. Ту корисну промену могли бисмо (истичући њен посебан значај, симболично и условно поредећи генетско тј. наследно у природном бићу човека са наследним тј. трајним у његовом друштвеном бићу) посматрати као модификацију онога „гена“ у „геному“ капитала, односно капитал-односа, којом се постиже такав начин употребе једног његовог дела, без битне промене у погледу начина стицања својине. Сем утолико што, поред профита, и пуна запосленост мора постати једнако важан елемент друштвено економског система. Заједно, оба треба да чине јединствену економско-друштвену категорију, како би капитал, у складу са својим друштвеним карактером и улогом, уз макроекономску димензију ефикасности и стабилности, остваривао своју пуну друштвену функцију, неопходну у процесу одрживог развоја. Без тога би агрегатна тражња и даље редовно заостајала за понудом, па тржишна конкуренција, ефикасност и раст понуде не би водили стабилном развоју, већ нестабилности и повременим кризама, јер би кредит, у одржавању тржишне коњунктуре, нужно подстицао и, куповној моћи неодговарајућу, нереалну тражњу.

Социјална база није само главни стваралац свеукупног богатства и капитала већ и амортизер, како штетних последица шпекулација на финансијском тржишту крупног капитала, тако и штета од економских криза, као што је и највећа жртва ратова и у „победама“ и у поразима. Тој снази ускраћена је једино моћ да одлучује о томе. Већ сама помисао на право такве моћи могла би, сматра се, асоцирати на социјализам. А против њега јавност је нарочито позвана да се бори у земљи идеологије доминације. То је и сама срж тога система: у питању је доминација капитала над радом, која се испољава у привилегији власника израженој у неограниченим слободама, које се у првом реду користе управо за очување тих привилегија. То је и основни парадокс система, посебно кад га посматрамо са аспекта демократије, која је однекуд постала симбол тога система, а која у њему објективно није остварива, управо због неограничених права мањине која ограничавају многа права већине грађана не само у тој земљи него и шире у свету. А само у демократији је могуће, да се, ако не до краја уклони, онда барем битно ублажи, непомирљивост између света рада и света капитала. И тиме допринесе уклањању главног узрока економских криза, уз истовремено стварање услова за миран, одржив и стабилан развој у свету.

Глобално финансијско тржиште и реални глобални сектор у великом су раскораку, о чему сведочи енормни пораст (пре)задужености земаља у развоју (а и неких средње развијених па и развијених) током последњих двадесет пет година. Мултинационалне корпорације су доминантни играчи и на једном и на другом сектору. Оне су носиоци глобализације и у сопственом и у интересу земаља из којих крећу. Нормално би било да отварање производних погона у земљама у развоју широм света чине са циљем трајнијег присуства у тим земљама, а не само у циљу остваривања екстрапрофита, па да у складу с тим додатни, сразмерно знатно мањи део капитала, користећи и банкарски систем којим владају, а и у некој врсти микс-концесионог, директног улагања са земљама домаћинима, преко инвестиционих фондова акционарског типа, у којима би те земље биле администратори, а оне као, по могућности и главни, улагачи вршиле надзор и контролу – улажу у саобраћајну и инфраструктуру друге врсте, па и у систем образовања, а нарочито у очување екосистема. Тиме би допринели развоју тих земаља уз подизање стандарда становништва и јачања тржишне тражње и својих производа, а земље домаћини не би западале задуживањем, уз остало, и услед убрзаног развоја инфраструктуре као услова за привлачење истих тих страних инвестиција, у дужничку кризу, па и економско и политичко „ропство“.

Такав приступ глобализацији значио би уважавање нужности смањена разлика и постизања складнијег и равномернијег развоја у свету. Оно што имамо сада, на пример у случају Србије, то је да, уз ретке (часне) изузетке, поред готове инфраструктуре и опремљених инвестиционих, пословних паркова, стране компаније траже и добијају чак и дотације од презадужене земље за свако отворено радно место. Уместо да земља домаћин тиме оствари бар који проценат у оснивачком капиталу, увек буде тако да радници запослени у тим компанијама, заједно са другим радницима, из својих ионако скромних плата, морају да сносе трошкове отплата како својих тако и кредита које њихове државе, у таквим условима, морају да користе. Не треба посебно истицати да се у једнаком или у још неповољнијем положају налазе све економски и политички зависне земље, кад је у питању положај културе, уметности и духовности у њима, којима је за аутохтони развој потребна и слобода и материјална подршка.

На сцени је економски неутемељен па и парадоксалан модел глобализације светске економије, који је са становишта стабилности глобалног финансијског система односно положаја у који он ставља земље дужнике, очигледно неодржив. А управо тај систем форсира онај модел кредитирања земаља у развоју, у коме у ситуацијама кад су неизбежна репрограмирања дугова, превагу у одлучивању имају управо најтврдокорнији кредитори, као што су амерички приватни хеџ шпекулативни фондови, захваљујући ексклузивном положају њихове земље у међународном правном систему који им то омогућује. И уопште, уместо да сразмеран део финансијских трошкова глобализације, пре свега оних који се односе на стварање одговарајућих инфраструктурних услова за ефикасно пословање (и страних инвеститора), сносе богате и јаке мултинационалне корпорације, које су и главни фактори и покретачи, а и корисници тога процеса, терет њиховог ширења пада на земље, и запослене у њима, које због задуживања, у које ради тога морају да улазе, с времена на време долазе у ситуацију која их неретко ставља пред банкротство. Кад су глобални аспекти у питању, то су само неки, али убедљиви, примери коришћења (над)моћи капитала над радом и тај облик глобализације може се оправдано посматрати као специјалан вид (нео)империјализма или (нео)колонијализма, што он уистину и јесте. Имајући то у виду није тешко предвидети како ће се либерализација економских односа између САД и ЕУ успостављањем јединственог тржишта, ако до тога дође, одразити на положај слабије развијених земаља ЕУ и њених кандидата, уколико, што је лако могуће, то буде остварено на основама неолибералног система односа.

Уза све то посебну димензију противречности односа рада и капитала, која се у постојећем моделу глобализације светске економије, на принципима и законитостима неолибералног капитализма, нарочито негативно одражава на положај неразвијених и недовољно развијених земаља, чини такозвани „одлив мозгова“, рођених, одраслих и школованих младих људи у њима, према богатим и моћним земљама тога система. Ако се има у виду да је у питању најважнији стваралачки чинилац друштвеног напретка и конкурентске предности, тада се може схватити какав је то губитак на једној, а добитак на другој страни. Нема сумње да су богатство и моћ посебно Сједињених америчких држава, у доброј мери нарасли и да даље расту, захваљујући томе фактору. Данас је то последица привлачне снаге те земље за младе образоване људе из земаља са за њих малим шансама већ и за запошљавање, а некада је то била и груба сила у служби безграничне похлепе за богаћењем, којом су млади људи и жене из Африке оковани у ланце у потпалубљима бродова довожени, а који преживе, и продавани власницима плантажа као робовска неквалификована радна снага. Методи и начини који се данас, у виду глобализације, користе применом неограничених слобода у стицању богатства те земље, много су, разумљиво, софистициранији па и уз истицање „људских права“, али не мање ефикасни и успешни. А у томе су, мање или више слично, нарочито кад се имају у виду времена колонизације и освајачких ратова, биле успешне и неке друге развијене земље. Имајући то у виду, све напред речено у погледу одговорности моћних мултинационалних корпорација и земаља њиховог порекла, а нарочито водеће међу њима, у процесу економске глобализације, а према земљама у развоју, добија на значају и оправданости. А све би то било на добробит народа и тих земаља. Прошлост се не може изменити, али будућност не би требало да превише трпи због тога. Међународно право које би такву одговорност учинило обавезом, можда никада неће ни постојати, али би могле бити корисне и моралне норме.