XI Демократизација капиталне основе система

Ову расправу ипак не би ваљало окончати пре него што се још једном, кратко, осврнемо на суштину проблема непомирљиве противречности између рада и капитала, поставивши притом питање: постоји ли теоретска основаност за закључивање да је ту противречност могуће у толикој мери релативизовати, да она уместо фактора сукоба постане подстицајни фактор сарадње, а тиме и да сфера материјалне производње, као најважнија област друштвених односа, уместо подручја сукоба интереса, буде оно што је за друштво најбитније – подручје заједничких интереса, економске стабилности и напретка. Другим речима, шта би требало учинити како би капитал у приватном власништву остварио у готово истој оној мери своју друштвену функцију у којој је, по природи свога настанка, друштвеног карактера, а његова улога од значаја за друштво у целини. И како би се, на тај начин, обезбедили они, за суштински демократско друштвено уређење, неопходни економски услови. Одговор је: потребно је прво, демократизовати, то јест битно проширити, у персоналном погледу, сферу приватног власништва над капиталом, и друго, неовисно од првог, доследно регулисати питање начина корисне употребе дела капитала, како би се, уз друге позитивне ефекте, и његово коришћење у шпекулативне сврхе свело на најмању могућу меру. Иако смо добрим делом већ говорили о томе, можда је од користи и нешто потпунија аргументација.

Проширење сфере приватног власништва било би оствариво у условима равнотежн(иј)е расподеле новостворене вредности, а било би корисно да, евентуално и дохоци запослених изнад довољно високе границе а свакако дохоци менаџера и профити власника, буду исказани у два вида: а) у новчаном и б) у новчано-акцијском. Тиме би се прво, осигурала сфера штедње односно капитална основа, јер би новчано-акцијски део био тиме непосредно опредељен за инвестиције у развој, друго, смањила би се луксузна потрошња у сфери високих примања, и треће, смањило би се у исто време и шпекулативно коришћење капитала у циљу стицања профита изван реалне сфере материјалне производње, а то би све ишло у прилог пуне запослености. Поред тога, и не мање важно, добила би се објективнија слика за реално опорезивање високих доходака за личну потрошњу власника и менаџера који потичу из профита.

Суштину непомирљиве противречности између рада и капитала ми посматрамо као онај вид  неравнотежне расподеле остварене вредности друштвене производње који се испољава кроз обесправљеност и експлоатацију радне снаге, јер излази из оквира нужног облика неравнотеже, који у облику вишка вредности чини природни извор и основу друштвено-економског развоја. Таква непомирљива противречност постоји све док је профит искључиви мотив и категорија система капитал-односа. У условима првобитне акумулације капитала с почетка индустријске ере шеснаестог века, а доста дуго и касније, док је капитал био редак производни фактор, такав положај радничке класе био је том реткошћу историјски условљен. Данас, после низа деценија хиперпродукције капитала, који је у преобилности достигао огромне размере, а при том и концентрисан и централизован у рукама малог броја крупних власника, нарочито у финансијско-банкарском сектору најразвијенијих и најбогатијих земаља, тај феномен непомирљиве противречности и проблем који је у њему садржан, проблем експлоатације, захтева посебну пажњу. У условима високог нивоа економског развоја и научно техничких и информационих достигнућа, а уз сталну тежњу људи за праведнијим односима, могуће га је сагледати из битно повољнијег угла, а онда и успешно решавати, тако да више не мора, па и не треба да буде препрека оним решењима која ће омогућити ефикасније остваривање и економских и других друштвених циљева и у најразвијенијим, а постепено и у другим земљама. Уз равнотежнију расподелу и проширење сфере власништва, с битнијим повећањем удела малих и средњих предузећа у тржишној подели рада, могуће је успешније остварити стабилан економски развој без економских криза, демократизацију друштва са социјалном правдом и слободама грађана, као и мирно решавање спорова међу државама и народима без ратних сукоба, а и успешније решавање проблема заштите природне средине. То ће бити друштвено-економски систем који ће на највишим заједничким и општим друштвеним вредностима помирити непомирљиве противречности између рада и капитала а тиме, и на тој основи, између до данас супротстављених па и непријатељских друштвених система капитализма и социјализма.

Разрешењем противречности између друштвеног карактера производње и приватног присвајања њених резултата, која је садржана у категорији профита као узрока отуђености, супротности и сукоба у друштву, путем персоналног проширења сфере (приватног) власништва над капиталом, ширио би се и простор за усклађивање интереса и за смањење економских неједнакости, а тиме и за уклањање узрока економских криза. Стабилан развој је синтеза економске ефикасности и на микро и на макро нивоу, а само такву ефикасност је могуће комбиновати са друштвеном правдом и слободама грађана, па битно проширење сфере приватног власништва над капиталом, којим се његова друштвена основа усклађује са његовим друштвеним карактером и значајем, видимо и као прави начин упешног решавања Кејнзовог „политичког проблема човечанства“.

Не само морална већ и правно дефинисана одговорност власника капитала у смислу друштвеног усмеравања једног његовог дела у задовољавање општедруштвених интереса и циљева, укључујући пуну запосленост, чинила би основу за успостављање неопходне равнотеже моћи у друштву и била би онај други важан чинилац, који би допринео истом циљу, а и мирном решавању спорова и унапређењу односа сарадње у свету. Циљу, који је, без сумње, у интересу огромне већине грађана света. Тако да би решење политичког проблема човечанства истовремено представљало и испуњење политичког задатка човечанства, а то је, без сумње, отклањање и спречавање два највећа зла (и) савременог света, а то су ратови и сиромаштво. Тај циљ може и треба да буде остварен у процесу истинске демократизације сваког друштва и целе друштвене заједнице. Главно средство при томе јесте истински демократско коришћење општег права гласа, као највећег историјског достигнућа у борби човека за своја права. Како би будућност била достојна човека више него што је то била његова историја, и више него што је, нажалост, још увек и садашњост.

Свакако би ваљало наћи и прави одговор на питање, на који начин би у пракси требало остваривати ширење сфере приватног власништва над капиталом. Овде то износимо као могућу корисну идеју, која би, тек ако би прошла научно-стручну расправу, наравно као могући део у оквиру укупне теме коју овде заступамо, могла евентуално постати системско питање, па онда тако и решавано. У сваком случају на крају би требало да нађе своје место и у закону о радним односима, а онда и у уговорима о раду на нивоу предузећа. Говорећи, у овде већ цитираној књизи, о „нездравој подели капитала“, ексканцелар Х. Шмит наводи речи једног банкара: „Када отпуштање радника доноси пораст вредности акција и имовине акционара, тада би било фер и примерено да отпуштени радници учествују у томе порасту имовине“. „Уместо тога“, каже даље Шмит „… када иде добро, примају отпуштени отпремнину у готовом, иначе се упућују на пензионо осигурање, ако се превремено пензионишу. То се назива социјалним амортизовањем (Abfederung), што значи да сви ми сносимо трошкове“. И овакав посебан облик „инвестивне плате“ („Investivlohn“) наилазио је на противљење не само послодаваца, што се могло и очекивати, већ и синдикалних функционера. „У основи тога одбијања лежи на обема странама интерес моћи: синдикални функционери се плаше слабљења класне свести њихових чланова, а послодавци и менаџери будућих мањинских акционара. И једни и други огрешују се о опште добро“ (op. cit, стр. 102).

А опште добро не постиже се, као што и овде видимо, одлукама мањине, била она на страни рада или на страни капитала, па ни на страни политичке класе коју представља мањина у лику политичке елите. Овде смо на још једном примеру који илуструје и потврђује тезу о неопходности успостављања оне врсте друштвене моћи која ће заступати интересе обеју страна, то јест најшире демократске базе друштва, а тиме и општег добра. На овом примеру се јасно очитава различитост интереса оних субјеката друштва, чија се позиција заснива на профиту и економској ефикасности и оних других субјеката у друштву, који у таквим односима на себи осећају последице дефицита социјалне правде и слобода. Интереса које треба помирити. „Нездрава подела капитала“, како је назива ексканцелар Шмит, која се темељи на искључивости и недодирљивости принципа профита односно економске ефикасности, чак и по цену отпуштања запослених, па и пораста незапослености, чиме се увећава јаз у расподели богатства уз ширење сиромаштва, отуда може и мора бити „лечена“ само равномернијом расподелом остварене вредности производње и проширењем власничке основе капитала. То се може постићи и реченим корекцијама у систему, које ће се састојати у двоструком облику исказивања личних примања изнад одређене границе, новчаном и новчано-акцијском, свих активних чланова друштва. И то је део „политичког проблема човечанства“, који се на политичком нивоу, а у демократском процесу мора и решавати. Поред профита и економске ефикасности тржишних субјеката, економска циљна функција друштвеног система мора обухватити и пуну запосленост, која је и основ и услов макроекономске ефикасности и стабилности, социјалне правде и слобода за све грађане.

Синдикални функционери делили би тиме моћ са свим припадницима своје радничке класе на политичком нивоу одлучивања, већ праведним законом о раду, као једином реалном и ефикасном средству и начину остваривања  равнотеже заједничких интереса са класом власника, што не могу постићи на нивоу појединог тржишног субјекта (тако да би тиме и штрајкови као вид класне борбе били готово непотребни, као што су одувек били очигледан показатељ потчињености класе радника). А кад је у питању страх послодаваца („и менаџера“) од будућих акционара, он је неоснован ако се већ приоритетном вредношћу пакета акција у рукама послодаваца, па и на нивоу испод већинског учешћа, заштићује њихова функција управљања, која је одговорна за ефикасност пословања. Демократизацију капитала је могуће успешно остварити у свакој економији, а нарочито у оној у којој капитал није редак фактор, јер у њој он не мора нужно бити у мало руку, пошто тиме његова шира дистрибуција не би угрожавала његову економску функцију, док би истовремено доприносила уједначенијој расподели укупног богатства, битној за макроекономску стабилност, а тиме и за јачање демократских процеса. То би помогло у усклађивању интереса у сваком тржишном субјекту, па ојачало и сарадњу, укључујући и учешће запослених у оним облицима саодлучивања, који доприносе бољем квалитету, конкурентности, ефикасности и успешности колектива, а тиме и општем просперитету шире друштвене заједнице.

Те вредности би имале посебан значај у процесу глобализације тржишта. Демократизацијом капиталне основе уз равнотежну друштвену моћ и институционализацију одговорности власништва крупног капитала у функцији равномерног развоја на глобалном плану, било би омогућено да се негативне стране јединственог глобалног тржишта, које се нужно јављају због битно неједнаких услова конкуренције међу националним економијама, учине мање штетним тј. макар подношљивим за народе слабије развијених и зато недовољно конкурентних земаља и њихових тржишних субјеката. Та питања би, на тим принципима, свакако могла бити успешно решавана сарадњом и договорима суверених држава па је, по нама, неосновано схватање да би таквом глобалном тржишту, које постепено настаје, била потребна и јединствена светска држава. Ипак, ваља имати у виду разлоге на које упозорава Д. Коен кад каже да се „политички живот у свету креће у супротном правцу од привредног“ (op. cit. стр.120), а ми смо овде подоста говорили о томе да се и један и други не крећу колико би требало у правцу онога што је општи интерес данашњег света.

Институционализација одговорности власника пре свега крупног капитала, као средства постизања равномерног развоја, како на националном тако и на глобалном плану, на начин на који смо у овоме раду указали, био би, сматрамо, сврсисходнији и прихватљивији, па и темељнији и успешнији, облик трајнијег решавања проблема неједнакости од увођења глобалног прогресивног пореза на капитал, који у својој књизи предлаже Т. Пикети (Капитал у 21. веку). У питању је, наиме, битно различит приступ том, и по нама кључном, проблему данашњег неолибералног капиталистичког система, али и света уопште. Тежиште у нашем прилазу је на самом изворишту проблема неједнакости, а оно се налази у односима између права и обавеза субјеката рада и капитала, у условима неограничeних слобода, то јест права власника капитала, и у настојању да се изнађе начин како да се непомирљива противречност у тим односима, који су дубоко на штету субјеката рада, (што доказује екстремна неједнакост у расподели дохотка и друштвеног богатства, као и честа појава дужничког ропства многих земаља, са економским кризама, па и ратовима) учини мање противречном, то јест доведе у границе нужног за систем. То би истовремено био и основ за истинску демократизацију друштвених односа, која би са афирмацијом, поред профита, циљне функције пуне запослености, значила неопходну реформу система неолибералног капитализма. То је, разуме се, сложенији прилаз, али и више него оправдан с обзиром да има за циљ решавање проблема о којима је реч и које таква реформа система омогућује. Само повећање пореза, као фискална мера, не може имати утицаја на карактер система, а очигледно је да таквим предлогом поменути аутор не показује намеру ни да дотиче тај проблем од суштинског значаја, који се, иначе, садржи у самом карактеру основног продукционог односа неолибералног капиталистичког система.

Али без обзира на суштинске разлике у приступу, и циљеве који се њима имају у виду, оба модела могуће је, а и корисно, примењивати у различитим ситуацијама и комбиновано у зависности од датих услова на терену, посебно у периоду док се не спроведу и не учврсте промене о којима је у овом раду реч. Интензитет прогресивности пореза био би у том случају у целини нижи и у различитим приликама и условима различит, а примена овог модела, верујемо, од највеће користи у сектору слободног капитала на финансијском и банкарском тржишту. Поред тога, интензивније опорезивање при нижим стопама, било би нарочито корисно примењивати на луксузну потрошњу богатих и најбогатијих, што би могло у знатној мери да позитивно утиче на одлуке власника из тих група, да свој слободни капитал у већој мери улажу продуктивно или удружују у фондове за опште потребе, уместо да га, у облику пореза за исте намене, препуштају држави. Не на крају и зато што би то било од користи и за проширење ефикасности управљања и на те опште секторе друштвене делатности, која под административном контролом државе ни издалека није задовољавајућа. Широка основа запошљавања, која би се створила увођењем, уз профитну, и функције циља пуне запослености, проширила би и основу за доприносе систему образовања, пензионом и здравственом осигурању, а тиме и додатну сигурност у погледу економске и социјалне стабилности и отпорности на кризе такве економије.