XIV Сажетак – визија боље стварности

Прихватајући се ове веома сложене, и надасве важне, теме, аутор се на самом почетку морао суочити са питањима: прво, шта је основни узрок економских криза, ратова, неједнакости и сиромаштва, највећих проблема данашњег света; друго, да ли су у њему истовремено и извори идеологије доминације и хегемонизма и; треће, где су у томе, и да ли уопште постоје, услови за демократију? Дошао је, анализирајући у предњем тексту стварност, ставове и аргументацију цитираних аутора, са широко заснованим уверењем, до закључка да је одговор и на прво и на друго питање истоветан, да је он садржан у самој суштини, такорећи дефиницији, доминирајућег капиталистичког система, подједнако либералног као и неолибералног, а да је на треће питање одговор негативан. Тај узрок је у дефиницији капиталистичких класних односа неравнотежне расподеле новостворене вредности, као одређујуће карактеристике и саме суштине капиталистичког система, то јест начина производње на основама циљне функције профита и акумулације капитала. При томе се проблем не састоји толико у неравнотежи, колико у неограниченим слободама односно правима, која власнике капитала у лeсе фер систему у односу са радном снагом, и у стицању и у располагању капиталом, стављају у толико доминантан положај, да услед тога та неравнотежа излази из оквира потребних за развој у условима стабилног функционисања система, што економске кризе довољно убедљиво потврђују.

Из тог основног односа доминације проистиче, а са непрекидним растом, концентрацијом и централизацијом капитала, увећава се и оснажује моћ и идеологија доминације како власничке тако и политичке мањине у државама у којима је настала и у њиховим односима са другим државама. Тај кључни проблем Маркс је назвао непомирљивом противречношћу између друштвеног карактера производње и приватног присвајања њених резултата у облику вишка вредности, тј. између рада и капитала. Проблем је и у томе што те неограничене слободе власника капитала, како у стицању тако и у његовој употреби, никад у томе систему нису довођене у питање. Напротив, моћ која из тога настаје коришћена је у одбрани тих односа увек и свим средствима, а корисне реформе система су изостајале. Трагичне последице великих социјалних револуција које су услед тога, и усред највећих друштвених, ратних криза, настајале, познате су, а ако о греху говоримо онда га можемо видети код носилаца моћи из тих времена, одговорних и за ратове. Одговорност, међутим, и данас постоји, не само у моралном смислу, на носиоцима моћи, идеологије и политике доминације у савременом свету, који би требало да чине све што је неопходно и могуће, укључујући и оне нужне реформе тог система, које би допринеле да се грешке из прошлости не понове. То се, нажалост, не чини, јер тај систем носиоци моћи у њему и даље сматрају јединим и најбољим, и даље га, уз идеологију доминације, свим средствима, па и војним, намећу другим народима, у духу те идеологије, као потребним, а не стварним непријатељима.

Неограничене слободе односно права једних неизбежно ограничавају и угрожавају слободе односно права других људи, уколико нису на другој страни допуњене тј. ограничене, одговарајућим одговорностима. Тај проблем, тај кључни недостатак, управо је основна карактеристика односа рада и капитала у, и данас на светској сцени доминирајућем, неолибералном капитализму. Реч је о неограниченим економским слободама односно правима, а недовољној одговорности богатих појединаца, у систему у коме су економске слободе  изведене из категорије приватне својине, и зато у томе видимо прави узрок неостваривости демократије у томе систему.  Демократија је, уз све друге њене велике вредности, крња, угрожена, непотпуна или неостварена тамо где су угрожене и где се не остварују управо економске слободе односно права свих грађана.

Разрешење те непомирљиве противречности у односима између рада и капитала видимо у решењу Кејнзовог политичког проблема човечанства кроз помирење економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама свих грађана, који је чувени економиста, свестан битних слабости и једног и другог система, у виду „задатка“ оставио, не само следбеницима на политичкој, већ и на економској сцени. А решење је, по нама, управо у предефиницији те кључне категорије односно карактеристике система, неограничених слобода титулара, нарочито крупног, капитала, како оне не би угрожавале слободе тј. права људи без имовине. То се може постићи само уношењем у систем категорије њихове одговорности у погледу употребе дела својине у циљу задовољења општих друштвених потреба. А подизањем, уз профит, пуне запослености на ниво равноправног циља друштва, радници истовремено стичу, уз статус политичког субјекта, и најважније, економске слободе, чиме се задовољавају принципи друштвене правде и економске равноправности грађана.

Тиме се стичу основни услови демократије: права и обавезе и радника и власника, као садржаји економских слобода, које су основни чиниоци садржине демократских односа, доводе се у равнотежу. Радници основна економска права остварују запослењем, а обавезе и одговорности испуњавају уредним извршавањем радних задатака. Власници капитала своје основне економске интересе и права остварују тиме што, ангажујући радну снагу радника у процесу производње и промета роба и услуга, стичу профит и акумулишу капитал, а економске обавезе и одговорност испуњавају не само бригом о уредном покрићу трошкова процеса производње и о ефикасности процеса стварања вредности, већ и таквом употребом присвојеног вишка вредности и слободног капитала, која омогућује задовољавање и општих потреба друштва и обезбеђује стабилан и одрживи развој. Равнотежа права и обавеза и одговорности сваког појединца у друштву, без обзира на статус у погледу поседовања имовине, истовремено је предуслов и друштвене правде и слобода за све. А тиме и помирења економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама за све грађане, па и битно ублажавање „непомирљиве противречности“ између рада и капитала.

При томе се: прво, приватна својина над капиталом, и даље доминантна али „друштвено одговорна“ категорија система, схвата у њеном друштвеном значењу у складу са друштвеним карактером стварања и употребе капитала, и утолико се разликује од личне својине за личну потрошњу власника капитала; друго, економска ефикасност употребе капитала на тржишном или микро нивоу, у функцији управљања предузећем, која сама није довољна за стабилност и одрживи економски раст без криза, допуњује макроекономском ефикасношћу, која се, уз пуну запосленост, а тиме и довољан ниво ефективне тржишне тражње, остварује политичким одлукама и власничке мањине и радничке већине, о усмеравању дела капитала у складу са општим потребама стабилног и одрживог развоја уз очување природне средине; и треће, уставним одредбама дефинише а) одговорност титулара својине над капиталом у корист општег добра, чиме она, као елемент система, прелази у њихову реалну обавезу и б) поред профита, пуна запосленост као равноправни део јединствене циљне функције система. Тиме се, у најбитнијем, мањинска моћ у друштву замењује равнотежном, демократском моћи. Радничка класа на тај начин стиче статус политичког субјекта, а тиме и могућност да на истински демократски начин, у парламенту а не на улици, успешно остварује своја како политичка тако и социјална права од битног значаја и за економску и за социјалну, као и за политичку сигурност и стабилност у друштву, а тиме и за односе сарадње и толеранције међу народима и државама, битне за очување мира у свету.

Промене у доминантном систему у смислу афирмације и оживотворења идеја и вредности, о којима је овде реч, могу, разуме се, имати шансу само ако добију подршку у водећим земљама тог система. То се може догодити израстањем аутохтоних тежњи у самим тим земљама, па и у водећој међу њима, у сучељавању са објективним условима током будућег развоја и са проблемима за које се покаже да се тако једино успешно могу решавати. То ће се објективно догађати, и то у првом реду кроз корисне утицаје развоја у том правцу у другим великим земљама и заједницама земаља. У сваком случају то треба и може да се остварује само у миру и сарадњом, прожимањем утицаја и међусобним уважавањем интереса највећих и најразвијенијих нација, а на исти начин и у исто време преноси и на остале земље и у корист њихових народа. Аутор је уверења да у том погледу врло важну улогу могу и треба да имају водеће земље Европске уније и Азије, укључујући наравно Руску федерацију, а улогу генератора, како динамична економија, тако и мирољубива политика глобалног развоја нарочите равнотежне, меке моћи Републике Кине.

Оно што чини битну разлику таквих процеса глобализације у односу на оно што се вековима догађало смењивањем великих нација и држава на позицијама водећих царстава и хегемона на светској сцени, од „светог римског царства“ до данашње, сада већ опадајуће, моћи Сједињених америчких држава (в. Имануел Варенштајн: „Опадање Сједињених држава“) могло би се, по нама, сагледати са три аспекта. Прво, то по први пут не би била смена једне неком другом великом силом на позицији светског хегемона (да и не говоримо о покушају успостављања „хиљадугодишњег царства“ немачких нациста), већ би био успостављен мултиполарни систем демократских држава, што, друго, значи да би, такође по први пут, уместо мањина, државну моћ, заједно са њима, власничком и политичком, чиниле народне већине, пре свега радне масе. И треће, управо захваљујући томе, био би остварен историјски нови квалитет – нови светски поредак био би створен мирним путем. Човек је за то створио објективну могућност, али и неизбежну нужност: опстанак се нуди као једини избор. А то значи равнотежну демократску моћ у друштву и међу друштвима и државама уместо равнотеже страха. Односи конкуренције и кооперације у миру, уместо односа конкуренције и конфронтације, сукоба и ратова. То је једини могући пут и начин и успешне интегративне глобализације, корисне за све.

Алтернативна решења којима би се уклонили недостаци неолибералног економског система, који је под „заштитом“ доминантне идеологије (коју с правом третирамо као идеологију доминације о чему на почетку текста цитирамо нобеловца Стиглица), могућа су чак и онда ако се он, у име те идеологије, брани и свим, али само демократским, средствима, јер би се у том, пожељном, случају, и са једне и са друге стране, извесно сви актери нашли код истих чињеница као битних па и одлучујућих аргумената у доношењу исправних закључака и одлука. Ако смо у овоме прилогу на правом путу у тражењу једне такве успешне алтернативе, идејни приступ у овој анализи могао би се користити у првом реду у решавању неких највећих економских проблема, а то би истовремено било од користи и у спречавању настанка многих других друштвених проблема, имајући у виду значај и утицај економске сфере на укупне друштвене односе.

Један од таквих економских, али и највећих друштвених проблема (који су то, наравно, само за друштвену већину) јесте екстремно велика економска и социјална неједнакост међу људима и на националном и на глобалном плану, која се огледа у све већој концентрацији богатства и моћи елите уз сиромаштво и глад на другој страни, и која се с правом може сматрати фундаменталним, примарним екстремизмом, који охрабрује, иако ниуколико не оправдава, друге екстремизме, па и тероризме, као и до сада најекстремнији у виду ИСИС-а, терористичке организације са суманутом идејом доминације у име једне „вере“ над другим људима, и која користећи самопрокламовано право освете „моћним злим силама“, чинећи најтеже злочине, наноси велико зло само невиним људима свих нација. Против тога зла, самоубилачког терора где злочинац уместо казне смрт сматра највећом наградом, свет се мора уједињено борити свим средствима, а водећу улогу у томе требало би да имају државе и народи чију веру ти терористи на такав окрутан начин злоупотребљавају. Свет би требало да се уједини и у погледу питања односа религије и политике, тако да у јединственом секуларном поретку вера буде лични избор сваког појединца, да политика нема уплива на религију нити религија на политику, сем да све земље и све конфесије уједињује заједничка одговорност у борби за боље друштвене односе и за очување мира у свету. А то су односи суштинске демократије, оствариве само у условима равнотеже моћи рада и капитала у којима не би постојала неправедна, екстремна, економска и социјална неједнакост као извориште примарног екстремизма у виду моћи власничке и политичке елите и идеологије доминације, у ово време још увек, најмоћније државе и њених западних савезника у НАТО алијанси, који, често кршећи међународно право, користе војну силу стварајући и одржавајући услове сталне напетости и непрекидног ратовања широм света.

Промене о којима је овде било речи донеле би корист свима, јер би највећи проблеми, као што су економске кризе, сиромаштво, ратови па и тероризам, постали у највећој мери прошлост. А то су појаве које су у далеко највећој мери наносиле и наносе штету већинском делу сваког друштва, а ретко припадницима моћних мањина. Зато би требало да добију подршку свих, јер са друге стране штету не би наносиле никоме. Достигнути ниво развоја, обилност капитала, уз демократизацију капиталне основе, знања и искуства, економски, научно-технолошки и образовни потенцијали у свету на почетку четврте научно-технолошке револуције, а уверени смо и демократска опредељеност, жеља и воља народа света за бољим, а нарочито за животом у миру и сарадњи, били би данас гаранција за успех реформи, које би се темељиле на овде истакнутим најбитнијим принципима и друштвеним вредностима. Уверени смо да би се за такве промене народи, а онда и њихове државе, радо определили. Не на крају, и због тога што би те промене, највише захваљујући решавању проблема у вези са економским кризама и ратовима, омогућиле одрживи и равномернији економски развој у свету, стабилно увећавање укупног богатства и знатно смањење социјалних разлика, као и успешно решавање еколошких проблема.

Зато се мора поставити питање: шта спречава уједињене народе да се сложе у погледу нужности заједничке осуде агресије као највећег злочина против човечности и права људи да у сваком делу света живе у миру? Разумна је претпоставка да би се народи света великом већином изјаснили да је то нужно, а исто тако у великој већини и за промене у друштвеним односима, којима би се уместо моћи мањине, мирним институционалним променама, успоставила равнотежна, демократска моћ. Разумно је очекивати да ће народи и успевати у изналажењу правих решења за живот у миру и сарадњи, без ратова. У корист општег добра. Као што је рекао Си Ђинпинг – мир ће победити, народ ће победити. А то значи и правда, без које и нема мира. Што и демонстранти и са америчких и са европских улица поручују: “No Justice No Peace”, дајући тиме до знања да разумеју као што и осећају у чему су проблеми. Који се, међутим, на улици не могу ни решавати ни решити. Правда и мир су највиша заједничка добра која се могу остварити само корисним реформама неправедних економских односа у систему неолибералног капитализма и то путем успостављања равнотежне демократске моћи у друштвима и државама тога система, а и шире, свуда у свету. Приватна имовина и богатство треба да служе (и) општем добру, а то је изнад свега уклањање сиромаштва, мир и одрживи развој у хармонији са природом.

Не треба имати илузије да је то лако и брзо оствариво. Али, ако схватимо да је корисно и нужно, схватићемо да је и могуће, уколико свако од нас на свим странама пронађе начин да томе придода свој лични, макар и скроман, допринос. Стварност у којој живимо намеће нам свакога дана питање избора између добра и зла. А зло се добрим може надвладати само ако имамо визију праведнијег света. Овај текст је покушај у тој намери. Читаоци ће рећи да ли је на добром путу. А онда – за надати се да јесте – свако и сам учинити по који прави корак на њему. То ће бити кораци мира и сарадње на путу друштвене правде и слобода за све.

Али, као што смо већ истакли, промене система се не могу корисно извршити изван институција самога система, што значи да се морају спровести на миран, демократски начин. Пошто су промене о којима говоримо у интересу већине народа, тај интерес мора бити заступљен у свим демократским институцијама, пре свега у парламентима држава. За то је потребно да изборни систем буде примерен и материјалној односно социјалној структури становништва, што је и битан услов за стварање равнотежне друштвене моћи. Када то буде постигнуто у претежном броју пре свега највећих и најразвијенијих земаља, биће омогућено да такав систем буде делотворан и под окриљем Уједињених нација. Тад би на принципу помирења економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама грађана, био у највећој мери уклоњен и проблем „непомирљиве“ противречности између рада и капитала на глобалном плану. Тиме би били створени услови и за уравнотеженији и одрживи развој, јер би били уклоњени основни узроци како економских криза тако и ратних сукоба, а стваралаштво слободних људи широм света ослобођено главних ограничавајућих чинилаца.

То би, другим речима, били услови за такву структуру и организацију материјалне производње, која би одговарала и потребама најширих слојева друштва, а истовремено задовољавала принципе и микро и макро економске ефикасности, а тиме и стабилности. Све су то претпоставке које морају бити остварене како би нови економски систем задовољио примарни услов – постизање вишег нивоа продуктивности и ефикасности од постојећег, али и неопходну усклађеност са природом – што су и најважнији предуслови одрживог развоја. Увођење у систем одговорности титулара, пре свега крупног, капитала на начин како смо то у овоме раду представили, што укључује и циљну функцију пуне запослености, је свакако најважнији и незаобилазан услов да се то и постигне. То претпоставља и исто такву одговорност носилаца политичке моћи домицилних држава тога капитала, које су, заједно са њим, и главни актери, а и највећи корисници, процеса глобализације. Економски и политички односи у свету имаће демократске основе само у условима демократски уређених, пре свега тих а онда и других, држава, што би реформом система о којој овде говоримо било и омогућено. Наравно, то тада не би више биле привидне, непотпуне или неостварене домократије, већ суштинске демократије и политичких и економских слобода за све грађане, у којима не би више било места за идеологије доминације међу људима ни хегемонизма међу државама. Човечанство је достигло степен развијености на коме су за то већ створене и научно-техничке претпоставке и материјалне могућности, али истовремено и сама нужност. Потребне су само разумне демократске одлуке homo sapiensa на свим странама света у избору између добра и зла.

Друштвене елите требало би да буду носиоци одговорности у ширењу схватања међу својим суграђанима да су екстремне социјалне неједнакости, сиромаштво, глад и ратови неприродна, за друштво неприхватљива и зато отклоњива друштвена зла. При томе би и саме елите требало да усвоје схватање да је то уклањање могуће, ако се у довољној мери смањи непомирљива противречност између рада и капитала као последица неограничених слобода појединаца у стицању, акумулацији и коришћењу капитала при условима искључивости принципа профита у свеколиким процесима друштвеног карактера стварања вредности. А она се може смањити првенствено одговорним начином употребе дела капитала у општедруштвену корист, и никада на друштвену штету, у складу са његовом друштвеном суштином. То је и нужан услов стабилног и одрживог развоја без економских криза. Све то говоримо имајући у виду друштвено одговорне елите, то јест људе елитног јавног морала. Идејама садржаним у овој визији боље стварности на основама равнотежне друштвене моћи, желели смо да укажемо на пут односно начин који би могао бити од помоћи да заједнички избор носилаца такве моћи буде увек на страни добра – за слободан и безбедан живот у бољем свету, свету истинске демократије у будућности трајног мира – без идеологије доминације и власти човека над човеком, без хегемоније државе над државом и без ратова међу народима. За нови, бољи, међународни поредак.

Реформа неолибералног капиталистичког система у смислу корисних измена карактера капитал–односа, могла би се при томе најкраће исказати односом: рдм – дфк, то јест: у условима равнотежне друштвене моћи остварива је пуна друштвена функција капитала, која је услов стабилног и одрживог развоја без економских криза. Таква функција капитала представља уклањање узрока непомирљивости противречних интереса у односима између рада и капитала управо помирењем економске ефикасности са социјалном правдом и слободама грађана и чини трајну основу система суштинске демократије и новог међународног поретка. То би било и право решење Кејнзовог „политичког проблема човечанства“ и утирање пута трајном миру међу народима.