IX Либерализам, али само као систем помирене економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама грађана

Колико су овде изложени ставови аутора у погледу садржаја и начина промена у данашњем свету прихватљиви и колико остварљиви – питања су која би наишла на најмериторније одговоре на било којој, правој, демократској адреси. Аутор је уверен да би на свакој таквој били прихваћени. А и њихова остварљивост свуда би била пожељна. Па и могућа, ако би постала политички циљ довољно снажне демократске базе. Такву снагу, међутим, тешко да би могла имати, иако јој као пожељној треба тежити, демократија мале и недовољно развијене, а тиме од великх, богатих и моћних итекако зависне, земље попут Србије и њој сличних многих других земаља узетих свака за себе. Па и заједно, чак и када би постигле јединство око таквог циља, тешко да би саме имале ону снагу која је неопходна за успешност тих корисних промена на глобалном плану. Али би њихова подршка била од велике користи. У питању је, наиме, равнотежа моћи две стране – фактора рада и фактора капитала. Остварење тога циља може стога бити постигнуто само на терену и уз учешће великих и моћних земаља и њиховог приватног капитала, као глобалних „играча“. Европска унија, укључујући мање и мање богате њене чланице, може бити таква моћна заједница обе стране. А и систем социјално-тржишне привреде у неким њеним земљама, био би у томе велика и не само почетна предност. Али може бити само ако, стремећи томе циљу, ЕУ постане самостални политички субјект, јер само тако може деловати као позитиван интегришући фактор на глобалном плану.

Говоримо о правим, демократским адресама, као пожељним за успешне изгледе оваквих порука, а при том се можемо обраћати само демократијама са дефицитом, који се може отклонити тек у процесу стварања равнотежне моћи о којој је у овоме раду реч. Па у том смислу посматрамо, хипотетички, међу осталима сличнима, и адресу Трилатерале, по многима познате и као дела светске владе у сенци. Прво зато што не сумњамо у утицај тог, као и других, приватних, удружења појединаца из моћних елитних кругова, нарочито оних из моћних западних држава, на одлуке од интереса за грађане света, а онда и нарочито због тога што желимо да тај утицај буде у корист тих интереса. Али поред тих жеља мало је разлога за оправдану наду, већ због тога што се прокламовани циљеви тог удружења у исто време ослањају и на либерализам и на демократију. Што није део тајне њиховог деловања. Али тајна је (да ли и за кругове моћи из којих се регрутују?) њихово схватање и њихов однос како према либерализму тако и према демократији. Можда нам у том погледу могу помоћи изјаве њихових идејних сабораца масона. „Ми, чије је начело да се социолошки проблеми решавају само путем еволуције, не можемо ићи за оним фанатизованим елементима који теже да са револуцијом загазе у крв и целом друштву наметну свој терор“ – то су биле речи Великог Мајстора, старешине Велике ложе Србије од, давне, 1912. Ђорђа Вајферта. Свакако. Али, основни је проблем у, и по темпу и суштини, недостајућој еволуцији, а колико то стоји и до масона – можемо судити и по речима В. Мајстора Зорана Д. Ненезића: „Масони су увек имали концепт који је често био и елитистички, а елитизам је тешко спојив са демократијом“ („Српски масони, тајне, заблуде, истине“, „Политика“, 16. 6. 16).

Зато бих на ту и сличне адресе радо, макар звучало можда и нескромно, упутио препоруку са жељом да се и на њима схватање либерализма одреди тако што би се онај какав у данашњем свету познајемо, то јест неолиберализам типа америчке идеологије доминације, ставио под оштру лупу критеријума истинске демократије – оне која је њиме истински угрожена. Тај систем либерализма неограничених слобода односно права власничке мањине управо генерише, а не решава, проблеме у свету. Јер у условима карактера моћи те мањине истинска демократија, слобода за све грађане, и не може да постоји. Она би била могућа у систему либерализма „по мери“ свих грађана, остваривог само реформама постојећег, о којима је овде реч, онога који би водио бригу о складу и стабилности, који не би фаворизовао интересе мањине угрожавајући интересе већине, ни стварао економске кризе, који би функционисао у систему приватне али друштвено одговорне својине. Истинска демократија би, дакле, била могућа у либералном систему у коме би се усклађивали приватни појединачни краткорочни интереси са дугорочним циљевима друштва као целине. А то би био систем саодлучивања власничке мањине и радничке и друге већине, у оквирима парламентарне демократије на основама равнотеже моћи обе стране. Прве доминантне у тржишној а друге у политичкој сфери, што би поред микро омогућило и макро економску ефикасност, а тиме и стабилан одрживи развој. А промене које би довеле до таквог система корисног за све грађане, не постижу се путем тајних деловања било којег удружења, као ни било које институције.

Проблеми са којима се савремени свет и даље суочава, и чије је решавање све ургентније, неће се моћи успешно решавати уколико се у потребној мери не буду уважавали интереси, а самим тиме у истој мери користило и учешће и допринос огромног потенцијала друштвене већине. То се, поред осталог, односи и на проблеме у вези са екологијом и планетарним проблемом загревања земљине атмосфере и њима условљеним границама раста материјалне производње. Границе развоју, наравно, не постоје, па се уз даљи развој науке и технологије са омасовљењем и сталним порастом општег нивоа образовања, стварају услови за даље повећање стандарда и побољшање квалитета живота људи, уз такав ниво укупног обима производње који ће омогућити поновно успостављање равнотеже екосистема, и са таквим материјалним добрима, која чине употребне вредности бољег квалитета и њихову равномернију дистрибуцију и рационалнију потрошњу. Одрживи развој може се заснивати само на складном односу економске ефикасности, друштвене правде и слобода грађана, при чему се мора водити рачуна о томе да економска ефикасност у довољној мери укључује рационалност како у производњи употребних вредности тако и у њиховој потрошњи.

Дефинишући „политички проблем човечанства“ Кејнз је либералном капитализму означио границе управо оним истим недостацима које решењем тога проблема треба отклонити, а то су, у томе систему непостојећа, друштвена правда и (нарочито економске) слободе већине грађана. Указујући тиме да економска ефикасност на принципима тржишног аутоматизма и максимизације профита, сама по себи није довољна да би тај систем у потребној мери служио и општем добру, а не само капиталистичкој класи и неким другим друштвеним елитама, и да се стога мора комбиновати са тим вредностима. Без тога та ефикасност па и сам систем нису као такви одрживи, што доказују нарочито економске кризе, а поготово оне потенцијално, а и доказано, много опасније по човечанство.

Сама дефиниција неолиберализма као система, иза које се крије доминирајућа позиција крупног финансијског капитала, коме је главни циљ заштита индивидуалних слобода на принципима приватне својине над капиталом, открива и главни недостатак тога система: одсуство тих истих слобода за онај део, већину људи, који својину не поседују. Суштина је у томе да та већина поседује управо онај фактор, радну снагу, коју, кад узмогне, продаје предузетницима, којима она у процесу рада, стварајући вишак вредности увећава својину, то јест капитал, који се акумулише и концентрише, и који се данас налази у власништву мањине испод један одсто светске популације. Чији се велики део, при томе, у новчаном и другим, деривативним, облицима, у циљу самооплодње, налази изван реалне сфере материјалне производње вредности, а тиме и изван своје природне друштвене функције. Суштина је, дакле, у томе да би и та већина требало да ужива исте грађанске слободе, јер се оне темеље и на тој, битној, имовини то јест власништву, радној снази и фактору рада, који она поседује, и те слободе називамо економским, основним слободама, као најважнијим условима и чиниоцима демократије. Те слободе та већина, људски капитал, требало би да може да користи тако да им она увек омогућује да њихово једино капитално власништво, у виду радне снаге као чиниоца производног процеса, буде тако употребљавано и вредновано да од тога могу да стичу приватна добра за нормалан живот. Уз садашњу позицију и функцију капитала у систему, то ни издалека није случај, јер је у великој мери изван сфере интереса власника окренутих само профиту. У томе се састоји смисао одговорности власништва над капиталом, као и равнотежне моћи у друштву, путем које се та одговорност, институционално дефинисана, преводи у реалну обавезу и функционално на најбољи начин може и остваривати. Тиме се постиже да приватни капитал у пуној мери врши своју природну друштвену функцију.

Због тога би неолиберални капиталистички систем требало да доживи реформе у смислу прихватања и друкчије, потпуније, дефиниције у погледу саме садржине појма слободе и то у њеном економском значењу. Слобода сваког појединца у друштву, које тежи каквој-таквој хармонији неопходној за одрживи стабилни развој у миру, треба да у истој мери садржи једнака права и једнаке обавезе, па како се економске слободе темеље на приватној својини, управо приватна својина мора да буде гаранција битног принципа: слободе или права једних не смеју угрожавати слободе односно права других људи. У том смислу и не може постојати неограниченост (ни) економских слобода, то јест права било кога у друштву, ако не прихватамо да се друштво будућности у још оштријој форми суочава са проблемима с којима данашњи свет живи. Па то исто тако подразумева да својина, и то она над средствима за производњу, а посебно она над слободним финансијским новчаним капиталом, мора да садржи и друштвене обавезе и одговорности њених титулара према оном делу друштва које ту својину не поседује, а то значи да томе већинском делу друштва прво, мора да буде омогућено право на рад и друго, у оквиру првог, да се део пре свега сободног финансијског капитала, усмерава на задовољавање оних друштвених потреба, које сматрамо општим и заједничким – инфраструктура у основним облицима, делом образовање и здравство, као и очување природне средине, све у функцији и пуне запослености. У том смислу говоримо о одговорности власништва према друштву за опште добро. То нас учи да појам својине над капиталом морамо схватати суштински различитим од појма личне својине.

Имајући у виду и основни приговор, који се односи на неограниченост слобода у систему у коме и саме слободе имају утемељење у приватној својини, реформе би морале ићи и у правцу социјализације или демократизације капиталне основе, као противтеже и фактора смањења неограничених економских неједнакости у друштву. И оно што важи за односе међу људима једног друштва требало би да важи и за односе међу људима света, па тако и међу њиховим друштвима односно државама. Схватање појма и одређење садржаја грађанских слобода у либералном друштву, ма како га називали, неће никада моћи заобићи питање приватног власништва ни личне имовине, као битне основе самосталности и материјалне сигурности појединца, али истовремено ни питање одговорности и обавеза власништва над капиталом, као услова и гаранције друштвене правде и слобода за све грађане. Колико смо од тога данас удаљени одговор би могли дати само правни стручњаци и домицилног и међународног права, ако би садашње правне норме и у једној и у другој сфери сучелили са овде изнесеним ставовима. Што би било од користи, јер сви народи теже бољем међународном економском поретку, миру и стабилном одрживом развоју, са свим посебностима за поједине народе и њихове културе и слободама за све грађане.

По свој прилици свет се налази на самој граници нужности да што пре приступи реформама о којима је реч, јер су границе систему у коме живимо већ сасвим уочљиве како у погледу опасности од самоуништења, тако и у ономе што смо учинили природи, и што нам она, ако уопште, још само кратко време можда може допуштати да чинимо. Наиме, данас су природна ограничења расту глобалне светске привреде довољно евидентна, а без тешкоћа уочавамо да су нам та ограничења постављена управо системом чији је основни принцип бесомучна и безобзирна трка за профитом, богатством и моћи, што је и довело човечанство до садашњег драматично нараслог сукоба са природном средином и – што је само продужетак његовог и овде истицаног – кроз целу историју непрекинутог сукоба са самим собом. У систему неолибералног капитализма у коме царује финансијски крупни капитал, са индивидуалном моћи и влашћу заснованој на новцу и профиту, животни проблеми и потребе велике већине људи одвише су често изван сфере друштвеног интересовања. Капитал ће моћи бити употребљен у складу са својом природном друштвеном функцијом тек променом карактера моћи у друштву, о којој овде говоримо. Научни институти и тимови елитних стручњака лако ће обавити свој део посла у тој позитивној трансформацији садашње позиције крупног финансијског капитала, чим се за то остваре неопходне политичке реформе у оквиру демократских институционалних процеса. Реформе које воде бољем међународном поретку.