VII Равнотежном моћи до мира у свету

Враћамо се још једном Кејнзовом „политичком проблему човечанства“. Све говори у прилог томе да он не може бити решен у условима друштвено-економских односа у којима доминира моћ мањине. Економска ефикасност може бити помирена са друштвеном правдом и најширим слободама грађана једино у условима равнотеже моћи мањине која располаже капиталом и већине народа коју чини пре свега радничка класа. Уз такву равнотежу моћи је остварива економска ефикасност како на микро тако и на макро нивоу – интегрална економска ефикасност – у оквиру које се обезбеђује не само максимизација профита, већ и пуна запосленост, а тиме и максимално могући ниво задовољења друштвених потреба, а и максимално могућа ефикасност коришћења укупних економских ресурса, што су услови димамичне тржишне равнотеже то јест стабилног одрживог развоја.

Економска ефикасност која се остварује (само) на принципу тржишне конкуренције и повећања профита (микро ниво ефикасности) има своје границе на које, по оцени Јозефа Стиглица са почетка овога текста, доспева светска привреда, а које се огледају у мањку глобалне агрегатне тражње уз истовремене светске вишкове капитала, као и у потребама које нису задовољене (нарочито увећаним потребама за радом са њиховим израженим социјалним последицама), а при ресурсима који су недовољно искоришћени. Ту глобалну слику света употпуњује подела на повериоце, у чијим је рукама велика концентрација финансијског капитала, богатства и моћи на једној, и дужнике и њихову превелику задуженост на другој страни, а то су редовне последице продукционог односа у систему о коме је реч и у коме су реформе неопходне. То су пратеће појаве савремених економских криза, а и цена „аутоматизма“ тржишта неограничене слободне конкуренције, на каквој се заснива доминантна идеологија, коју и највише плаћа и најтеже подноси сиромашна већина становништва и на локалном и на глобалном нивоу.

Социјална правда и најшире слободе грађана су исто лице исте медаље. Једнака правда за све, друштвена правда, остварива је ако се права и одговорности сваког члана друштва, као садржаји слободе, налазе у равнотежи. А пошто се економска слобода појединца у систему либералног друштва тржишне економије „мери“, а у пракси и остварује, кроз својински однос према имовини, а нарочито према капиталу, друштвена правда претпоставља да се на исти начин, равнотежно, остварују економска права и одговорности сваког појединца. На једној страни су, као чинилац производње, радници и њихова имовина радна снага, а на другој страни је фактор капитала („минули рад“), имовина његових власника, такође резултат укупног рада. У складу са величином имовине треба да стоји уравнотеженост права и одговорности власника имовине на обема странама. Тај услов је, по природи ствари, задовољен на страни сваког радника у друштвеној производњи вредности, већ тиме што се њихова одговорност испуњава степеном испуњења њихових радних обавеза. Са друге стране стоји одговорност власничке мањине. Она мора бити подигнута на ниво који у процесу рада испуњава радничка већина, како би било остварено подједнако дејство та два главна фактора равнотежне економске и политичке моћи у друштвеном животу. Самим тим не би постојале неограничене економске слободе за власничку мањину, које су фактор угрожавања права већине, а исто тако и фактор нестабилности и економских криза у систему неолибералног капитализма. У условима равнотежне друштвене моћи оствариве су грађанске слободе за све чланове друштва, то јест друштвена правда, која се и испољава у економској равноправности и политичкој једнакости грађана без обзира на величину њиховог материјалног богатства, а тиме и истинска демократија.

Ако је данас светско богатство у рукама мање од једног процента најбогатијег дела светске популације, и ако неколико десетина (или чак мање од десет) лица са врха те листе поседује и контролише богатство колико и три и по милијарде или половина светског становништва, можемо схватити степен неравнотеже у погледу друштвене моћи и на чијој страни је одговорност за незадовољене потребе и за незапосленост, глад, дефиците глобалне тражње, нестабилност, економске и друге кризе, уз истовремено велике вишкове капитала, о чему говори нобеловац Стиглиц, као и колико значајни задаци стоје како пред националним тако и пред међународним институцијама у решавању тих проблема и стварању услова за ефикасно функционисање светске економије и стабилан, одржив развој. Требало би да одговорни постану свесни чињенице да се ти проблеми не могу успешно решавати ни решити уколико се и на националном и на глобалном нивоу уместо моћи мањине не успостави онај облик равнотежне економске и политичке друштвене моћи о којој овде говоримо.

У условима доминације врсте моћи коју је свет током историје познавао и још увек само њу познаје, моћи мањине над већином, капитала над радом, није могућ мир у свету. Њега не може очувати ни политички прихваћен концепт равнотеже војних снага и нуклеарне моћи великих сила. Тај концепт, као изнуђено политичко решење у очајничком положају у коме се свет нашао и у коме се већ деценијама налази, само је јасан доказ фундаменталних грешака у систему који се темељи на идејама моћи и идеологији доминације, у коме мањине одлучују мимо демократског учешћа, па стога и мимо и против интереса већине грађана. А кад су у питању одлуке којима следе ратови, увек на њихов ризик и штету, јер су највеће жртве. То потврђују и најновија искуства, са бројним ратовима широм света током деценија, па и  тероризам нове врсте као и случај Северне Кореје. То су последице идеологије и стратегије доминације, која произилази из система неограничених слобода, па и ароганције моћних, у стварности савременог неолибералног капитализма. (О томе речито сведочи и Н. Чомски у књизи „Моћ и терор“). Основана је претпоставка да такву „равнотежу“ уништавајуће моћи користе најмоћнији као поуздано средство ширења страха и као ефикасан штит од реформи које би могле угрозити њихове империјалне циљеве и личне привилегије. А најближе је истини да из стања створеног том идеологијом и нема правог излаза, уз иста правила игре, чак ни уз најбољу вољу.

О природи америчке империјалне идеологије (доминације) говори и чланак J. Dowera „Губитак памћења у врту насиља – како американци памте (и заборављају) своје ратове“ (Peščanik, превод са TomDispatsch.com). О Кореји и следеће: „У својим сећањима из 1965. године генерал Curtis LeMay, који је управљао стратешким бомбардовањем у Јапану и Кореји, каже: Спалили смо безмало сваки град и у Северној и у Јужној Кореји… Убили смо више од милион корејских цивила и више милиона истерали из кућа, уз све неизбежне додатне трагедије које су морале уследити… Према другим изворима број цивилних жртава у Корејском рату иде до три милиона, па и више. Dean Rysk, заговорник рата који је касније био државни секретар, сетио се да су Сједињене Државе бомбардовале све што се кретало у Северној Кореји, сваки камен на камену. Усред тог ‘ограничечног рата’ амерички званичници су неколико пута јасно ставили до знања да не искључују употребу нуклеарног оружја. Штавише, симулирани су нуклеарни напади на Северну Кореју авионима Б-92 који су полетали са Окинаве у операцији из 1951. названој Хадсон Харбор… И Корејски рат је назван ‘заборављени рат’… Али Корејци нису заборавили. То посебно важи за Северну Кореју, где се сећање на огроман број жртава и страховито разарање између 1950. и 1953. одржава у животу бескрајним званичним обнављањима сећања… Интензивним подсећањем – а не заборавом – може се објаснити данашње звецкање нуклеарним оружјем севернокорејског лидера…“.

О природи те идеологије, а и актуелном стању у погледу политички прихваћеног концепта равнотеже војних снага и нуклеарне моћи великих сила, читамо и у чланку М. Лазанског „Лицемери и они друти“ (Политика, 23.09.17): „Током хладног рата мир је чувала доктрина  загарантованог узајамног уништења, што је значило да свака страна има снаге и услове неопходне да се сачува способност разорног друтот нуклеарног удара, чиме се противник одвраћа од првог атомског удара и уопште од нуклеарнот рата. Повлачењем из споразума о АБМ […] из 1972. године, као и изградњом америчкот антиракетног штита у Пољској и Румунији […] америчка администрација је унилатерално прогласила застарелом доктрину загарантованог узајамног уништења и прихватила доктрину унилатерално загарантованог уништења. Односно Русија је сада мета америчких нападачких нуклеарних снага првог удара […] Нова нуклеарна доктрина САД и најновије противљење НАТО-а споразуму УН о забрани атомског оружја директно је рушење споразума о неширењу нуклеарнот оружја из 1978 […] Дакле, када погледамо хронологију догађања у вези са споразумом на плану атомског оружја, онда је прилично јасно да је пракса америчке администрације уназад 25 година довела до проширења ексклузивног клуба поседника нуклеарног оружја. И то не говорим ја, већ бивши амерички министар одбране Роберт Макнамара у тексту за Интернешенел хералд трибјун од 14. марта 2002“.

Додајмо: „Веома важна студија објављена у Билтену атомских физичара у марту 2017. открива да је програм модернизације нуклеарног арсенала који је спровео Обама увећао укупну разорну моћ постојећих нуклеарних пројектила приближно три пута – а то је  управо развој догађаја какав се може очекивати у земљи која жели да развије способност да поведе и добије нуклеарни рат тако  што ће првим ударом уништити арсенал противника… Као што се истиче у анализи, увећани нуклеарни капацитети угрожавају стратешку стабилност од које зависи опстанак човечанства… Тај исти програм сада спроводи Трамп” (Ноам Чомски, Интервју … Пешчаник, окт. 2017.). “Развој догађаја у земљи која жели”… а у ствари: у чије име то морају да чине – желели или не – садашњи као што су и претходни, председници са леве и десне, демократске и конзервативне, стране, заједно са конгресом и сенатом, у служби моћне елите пребогатих “господара света” и система неолибералне идеологије доминације и хегемоније своје моћне државе. Система у коме су неопходне хитне измене од којих зависи не само добробит, већ и сам опстанак човечанства.

Политика равнотеже моћи међу државама, па и равнотеже војних снага великих сила, имала би смисла и изгледа на успех у очувању „стратешке стабилности“ и мира у свету, само ако би у основи имала друштену равнотежу моћи у самим државама. Тада то не би била само равнотежа војне моћи, већ пре свега друштвене моћи постизања сталног економског и културног напретка, а тиме и решавања заједничких, не малих, општих проблема човечанства, и остваривала би се споразумевањем и сарадњом, не само великих него и других држава и народа. Ратови би припадали прошлости, а војна снага, без нуклеарног наоружања, би служила искључиво одбрани. То би било могуће ако би државе на највишем нивоу, у Уједињеним нацијама, постигле општи споразум на основу којега би својим највишим правним актима, поред осталог, забраниле и нуклеарно наоружање и примену силе у облику агресије као начина решавања међусобних спорова. Постоји ли разумна алтернатива таквој цивилизацијској тежњи савременог човека трећег миленијума – тежњи за животом у миру и слободи? То је, без сумње, тежња огромне већине људи данашњег света, а засигурно и људи у државама великих сила, и зато она мора бити основ за једину разумну алтернативу актуелном систему односа у свету, а то су односи новог бољег, цивилизацијског међународног поретка, оствариви само у условима друштвене равнотежне моћи у свакој земљи. Кажемо цивилизацијска тежња, зато што чин агресије у међународним односима (као уосталом и између појединих група у сваком друштву) морамо сматрати нецивилизацијским.

Тиме би се, разумљиво, довео у питање став да „[…] ће и најдемократскије државе испољавати амбиције према оним демократским државама чија је моћ мања“ пошто „[…] ратоборност и арогантност држава не извиру из њиховог унутрашњег уређења, већ из односа снага међу њима“ (Слободан Дивјак: „Светска влада“ – полемика. Култура Уметност Наука. Политика, 4. окт. 14). Очигледно да је ту у питању неко друго (како изгледа, и у савременој науци, а не само у свакодневној политичкој пракси „одомаћено“) схватање демократије, и то у смислу већ достигнутог система друштвених односа, а то је управо схватање које у овоме раду желимо да ставимо под велики знак питања. Ратоборност и ароганција моћи карактеристике су, наиме, оне моћи у друштву коју мањина има над већином и која даје такав свој печат карактеру снаге такве државе.

Уистину демократске државе увек ће наћи начина да и најосетљивија питања у међусобним односима решавају мирним путем и у складу са међународним правом. Однос снага међу истински демократским државама неће се мерити према оној врсти снаге (и моћи) на каквој је до сада увек почивала и још увек почива моћ нарочито неких држава – на војној снази и моћи – већ на снази аргумената у складу са међународним правом. А међународно право у свету истински демократских држава, имаће и само демократске атрибуте којима ће бити страна идеологија доминације и хегемоније једних држава над другима. Мир и сарадња међу народима и државама треба да буду основне премисе тога права, а идеологије фашизма и нацизма и било које друге врсте доминације и хегемонизма једних над другим народима заувек прошлост. Народи који су поднели највеће жртве и дали највећи допринос у борби против нацизма и фашизма у прошлом веку, посебно народи Русије и Кине, треба да буду пример и народима у којима су те идеологије настале у осуди тога зла и у удруженој борби против тих и сличних идеја било где у свету. „Народи морају заједнички победити и ратове и тероризам“ (Си Ђинпинг).

На овом месту желимо да посебно истакнемо значај завршних речи кинеског председника Си Ђинпинга на војној паради у Пекингу поводом седамдесетогодишњице завршетка Другог светског рата и победи те земље у одбрани од агресије. Оне гласе: „Кина ће остати привржена мирољубивим односима, коликогод била снажна […] никад неће тежити хегемонији […] треба нам светско заједничко осећање заједничке будућности […] Мир ће победити, народ ће победити“. Сви председници држава требало би да прихвате ове речи о победи мира и победи народа над ратовима и тероризмом, и да их пред својим народима и пред човечанством у свакој прилици изговарају. То исто треба да чине и све верске вође. Уверени смо да ће увек наићи на потпуно одобравање огромне већине и својих и других народа света. Јер народи су жртве ратова и њихове армије треба да обезбеђују трајни мир, а свака агресија мора се сматрати злочином против мира и против човечанства. Индустрија наоружања без нуклеарног оружја и трговина оружјем морају служити томе циљу и бити под стриктном контролом Уједињених народа. У том смислу на исти начин треба да буде установљена и подела рада у тој области међу државама. А та подела рада уклониће главне препреке које стоје на путу равномернијем регионалном и глобалном развоју у свету, јер ће нестати основни узроци и разлози геостратешким сукобљавањима великих сила. Уместо сукобима, који увек само увећавају проблеме, сва важна питања морају се решавати договорима и споразумима, а слободно кретање рада и капитала биће економска основа зближавања народа и култура и доносиће одрживи раст стандарда и корист свима.

Демократски карактер власти и моћи, а то је равнотежна економска и политичка моћ власничке мањине и радничке већине, није могуће остварити без реформи неолибералног система неограничених слобода власника у располагању капиталом. Те су реформе нужан услов за слободно кретање капитала на јединственом тржишту, како на регионалном тако и на глобалном нивоу. Јер би се њима обезбедило поштовање политичке суверености земаља домаћина, која је иначе угрожена неограниченим правима страних власника капитала. Јединствени услови пословања су незаобилазна претпоставка функције економске ефикасности и на микро и на макро нивоу у свакој земљи, а тако исто и на јединственом тржишту међудржавног простора. То не значи да ће на сваком делу међудржавног или глобалног јединственог тржишта важити исти услови у погледу нивоа учешћа капитала у остваривању општих потреба друштва, али ће за све категорије власника у свакој од њих бити исти. Принцип је да на исти начин буде поштован суверенитет политичке власти (читај: права радника) као и власничких права на страни капитала. Та алтернативна решења постојећег система нужна су претпоставка слободног кретања и ефикасног функицонисања капитала у области инвестиционе делатности и на националном и на регионалном, као и на глобалном тржишту. Другим речима, глобални систем економских односа требало би да садржи такву дефиницију обавеза власника капитала која би важила за све земље и све мулти- и транснационалне корпорације које у њима послују. Ова корекција неограничених права власника појачава ионако веома оправдане разлоге за прихватање у УН Опште декларације о одговорностима човека, па би у њој такође требало да буде и садржана.

Али би, и без глобалне сагласности држава, било корисно, а и могуће, у циљу уклањања непомирљивости у противречностима интереса између сфера рада и капитала, у устав(е) уградити принцип одговорности носилаца својине над капиталом, са законском даљом операционализацијом начина усмеравања (сразмерног) дела приватног капитала, који би у складу са друштвеним планом развоја, био коришћен за улагања у области од општедруштвеног интереса, као што су инфраструктура, заштита угроженог екосистема (чиста енергија и други облици, имајући у виду да живимо у антропоцену, епохи обележеној негативним утицајем човека на природу, не напослетку и због помањкања речене одговорности у систему продукционих односа неолибералног капитализма) и друге сличне области, а све то уз пуно очување приватне својине. То би се остваривало оснивањем фондова акционарског типа са капиталом из тих извора, и њиховим усмеравањем у облику концесија, као и заједничких улагања, посредством и уз коришћење потенцијала развојних банака и сл.

За то је потребно остварити одговарајућу већину у парламенту. Најбољи би при томе свакако био, ако је могућ, непосредан изборни систем са дефинисањем изборних јединица, у којима би грађани утврђивали приоритетне друштвене интересе и циљеве и имали могућност контроле својих делегата у парламенту. Задатак политичких партија на власти био би тиме такође дефинисан, кад су у питању тако одређени приоритети. У овом случају то би било гарантовање приватне својине уз овде споменута ограничења у погледу (само) начина коришћења њеног (сразмерног) дела, као и друга битна питања, као што су евентуална војностратешка неутралност, ограничење употребе војске на одбрану народног суверенитета, међународну борбу против тероризма, и сл. У сваком случају, политичка партија која би у изборном процесу пред бираче изашла са таквим циљевима у своме програму, имала би несумњиво највеће шансе за успех.