III Равнотежна моћ – економска и социјална стабилност

Равнотежа моћи света рада и света капитала послала би у историју револуционарни облик борбе радничке класе за своја права, тако што би се поред синдикалне организованости, та права остваривала у првом реду на политичком плану, демократском, парламентарном сарадњом а не борбом између класа, на обострану корист и у корист стабилног напретка друштва у целини. Партије (или коалиције партија око) левог и десног центра биле би најподеснији облик парламентарне власти. Пошто би промене ишле у корист демократизације система, оне би пре свега помогле левим снагама у друштву, јер је левица у лутању не налазећи нигде права решења. Али оно што је такође веома битно, екстремне струје не би ни на једној страни имале реалног упоришта у друштву. Политичка моћ извршних органа власти тиме би битно добила на друштвеном легитимитету, а парламентарна функција контролне, поред законодавне власти, могла би се остваривати у пуном обиму, чиме би забрињавајуће размере корупције и криминала, чији су корени у садашњим неолибералним системима власти, могле бити сведене на ниво занемарљивих појава. У питању су неопходне институционалне промене постојећег неолибералног капиталистичког система, којима би поред профита битног за економску ефикасност на тржишном, микро нивоу, био установљен битан друштвени циљ пуне запослености и тиме, демократским одлучивањем омогућеним, коришћењем дела профита и (даље приватног) капитала за задовољавање општих потреба друштва, остварила и, друга, макродимензија економске ефикасности, такође нужна, а сада недостајућа, претпоставка стабилног и одрживог развоја. Тиме би се посредно битно умањили негативни ефекти неравнотежне расподеле остварене вредности, пре свега у погледу економске стабилности.

Нема сумње да би такве промене чиниле реалну базу и за конструктивније и здравије међународне односе, како на економском тако и на политичком пољу, што би омогућило и битно другачији приступ питањима решавања проблема који се тичу опште сигурности у свету. Само равнотежа интереса међу великим и мање великим силама могла би да заштити и демократске интересе малих народа и држава, као и мир у свету. А та равнотежа могућа је само уз успостављање равнотежне моћи, у сваком поједином друштву, која претпоставља битно друкчије односе од оних у којима настаје идеологија доминације.

Наиме, исти они узроци који стоје у основи економских криза одговорни су и за врсту односа међу земљама и народима, које карактерише стална напетост, сукоби и ратови. Карактер моћи у друштву који проистиче из власништва над капиталом и начин њеног коришћења, који је у  супротности са изворима и начином стварања капитала, као и интересима оних који су највећим делом заслужни за његово стварање, зато што измиче њиховој демократској контроли, последица је класног односа који „одликује“ непомирљивост интереса између класа односно између рада и капитала. Оно што разликује историју пре грађанских револуција од оне после њих, је у томе што је класа власника током прве, преко својих суверена, имала не само и формалну и стварну власт над имовином, већ и над животима својих поданика, док је класа на власти током друге, у савременом свету, у позицији да своју власт над крупним капиталом, у циљу његовог енормног увећавања, користи као економску принуду, али и да, што је чини сличном претходној, преко политичке елите и институција које се руководе идеологијом доминације, укључујући и опције ратних сукоба, ту принуду проширује и на владање животима формално слободних грађана, а то су увек, и у далеко највећем броју, па и изнадпропорционално, припадници друге, радничке класе на обе стране. Моћ мањине и начин њеног коришћења, без демократске контроле, подједнако је узрок и савремених као и ратова кроз целу историју.

Неограничени карактер могућности коришћења права власништва капитала у данас доминантном систему неолибералног капитализма није, наравно, битно другачији. Зато не само претње ратовима, већ и њихова стварна перманентна, такозвана контролисана, а са те стране уистину подстицана, „локално-регионална“, присутност у свету, не оставља места за наду нити уклања разлоге за страхове људи од најгорег. А нарочито зато што је суштина доминантне идеологије и тога система и тих држава, на челу са водећом економском и војном силом, управо у политици и стратегији доминације на глобалном плану. Данас смо усред догађања широм света у којима се манифестује таква идеологија и стратегија моћи, која данашњег човека не оставља спокојним. При томе се пренебрегава чињеница да је, по Резолуцији УН о људским правима, човек, слободно биће, и једини суверен са неотуђивим правима, па и правом да живи у миру, а задатак држава да му то, у оквиру УН, гарантују.

Трећа димензија неограничених слобода и моћи мањине, о којој овде говоримо, „заслужна“ је што такве гаранције нема. А корисно је овде навести виђење природе таквих манифестација од стране академика Сергеја Глазјева поводом кризе у Украјини („Шта ће Америци Мајдан?“) у коме каже:

„Исцрпљивање потенцијала раста доминантног технолошког поретка изазвало је глобалну кризу и депресију, које су захватиле водеће светске земље у последњих неколико година. Излаз из тога биће на таласу раста новог технолошког поретка у основи кога лежи комплекс нано и био технологије. Иако основна сфера примене ових технологија није везана са производњом војне технике, трка у наоружању и повећање војне потрошње уобичајеним начином постаје водећи пут државног стимулисања настанка новог технолошког поретка.

Ради се о томе да либерална идеологија, која доминира у владајућим круговима САД и њихових НАТО савезника, не оставља држави друге поводе за ширење интервенција у економији осим за потребе одбране. Зато, суочени са потребом коришћења јавне потрошње за стимулисање раста новог техноношког поретка, водећи пословни кругови прибегавају ескалацији војнополитичких напетости као основном методу повећања владине набавке напредних технологија. Управо у таквом ракурсу би требало разматрати разлоге због којих Вашингтон подстиче рат у Украјини, који није циљ него средство за реализацију глобалног задатка очувања доминантног утицаја САД на свет.

Упоредо са структурном кризом светске економије, узрокованом сменом технолошких поредака, данас долази до прелаза на нови столетни циклус акумулације капитала, који појачава ризике распламсавања новог светског рата. Претходни прелаз од колонијалних империја европских земаља према глобалним корпорацијама као водећим облицима организације светске економије настао је као резултат разбуктавања три светска рата, чији је исход био праћен радикалним променама светског политичког система. Резултат Првог светског рата била је пропаст монархијског устројства, које је обуздавало ширење националног капитала.

Као резултат Другог – уништене су колонијалне империје, које су ограничавале међународно кретање капитала. Крахом СССР-а, што је био резултат Трећег, хладног рата, слободно кретање капитала захватило је цео свет, а транснационалне корпорације добиле су на располагање целу светску економију.

Али, тиме се историја не завршава. Развоју човечанства потребне су нове форме организације глобалних економија, које би дозволиле обезбеђење одрживог развоја и одбијање планетарних претњи, укључујући еколошке и космичке. У условима либералне глобализације, устројене према интересима транснационалних углавном англо-америчких корпорација, такви изазови постојању човечанства остају без одговора.“

Нове форме у организацији глобалне економије, које би омогућиле одрживи, миран и складан развој у интересу и у корист свих, а не само мањинских елита, нису, дакле, могуће на принципима либералне идеологије и карактера моћи на којој се гради стратегија глобалне доминације западне алијансе на челу са САД. Зато је неопходно јачати ону друштвену свест и интелектуални покрет на глобалном плану (коју Чомски назива „другом супер силом“) о нужности реформе тога система, која ће представљати промену карактера друштвене моћи управо, и пре свега, у земљама те алијансе, у смислу у коме смо овде говорили. А то је она врста како економске тако и политичке моћи која ће поред власништва над капиталом садржавати, као једнако вредну компоненту, демократски утицај економски оснажене и политички организоване и одговорне радничке класе и грађанства уопште, што називамо равнотежом моћи рада и капитала (или капитала и рада). За то је неопходна институционална промена неолибералног економског система, којом би се, уношењем у уставе појединих земаља одредбе о друштвеној одговорности власништва над капиталом, а која би тиме прешла у друштвену обавезу титулара својине, омогућио демократски утицај у погледу коришћења одговарајућег дела капитала за задовољавање општих друштвених потреба. Том променом била би остварена равнотежа одговорности између сфере рада и сфере капитала, јер је до сада одговорност власника увек остајала у дефициту. Тиме би она била изједначена, прво са њиховим правима која из власништва над капиталом односно његовим управљањем проистичу, а онда и са одговорношћу друге стране, радничке класе и других чланова друштва, чија се друштвена одговорност мери њиховим доприносом у стварању и потрошњи друштвеног производа, у складу са величином њиховог удела у њему тј. величином њихових прихода, и права која из њих проистичу, а она се у целости и остварује већ у самом процесу производње и потрошње.

Говоримо са разлогом о слободи (и то економској) као најбитнијој одредници демократије. А у оквиру тог појма, о нужној равнотежи између права и одговорности сваког појединца у друштву. Да би капитализам „заслужио“ битније карактеристике демократског друштва и тако се, у најмању руку, “помирио са демократијом” (Ј. Хабермас), морао би да много тога учини на промени постојећег класног карактера односа међу људима, а то је могуће само економским ослобођењем човека. То опет подразумева да права једних (која проистичу из имовине тј. капитала којим располажу) не угрожавају права других људи. А то опет значи да права и одговорности сваког члана друштва стоје у равнотежи. У случају власника (крупног) капитала то по дефиницији никада није случај, јер су њихове одговорности, у условима неограничених тржишних слобода, нужно у дефициту у односу на њихова права. Ригидни закони својинског права држава неолибералног капитализма, који догматски бране непроменљивост тих односа, парадоксално, у потпуној су супротности са појмом либералног (слободног) друштва, јер су по својој суштини недемократски, конзервативни и потпуно одговарају десничарским екстремним политичким ставовима. Јер, либерализам, па и неолиберализам, овде схваћени у смислу теорије и праксе неограничене слободне тржишне конкуренције, гарантују слободе, и то неограничене, само за власничку мањину, и привилегије за неке друге мањине у друштву. То је темељ одговарајуће монополске моћи за ону власничку мањину у оквиру те мањине, која је у неограниченој слободној тржишној конкуренцији стекне. И која се тада у одговарајућој мери преноси и на политичку мањину и користи њоме. Корекције у циљу успостављања равнотежне друштвене моћи, а тиме и демократије, то јест слобода за све, јесу оно решење које је неопходно како би се створили услови за остваривање економске и политичке стабилности, а тиме и за одржив и миран развој у свету.

Законодавство својинског права над капиталом морало би бити утемељено на економском, социјалном и културном значају капитала за друштво, сагласно његовом друштвеном карактеру, који је одређен самом суштином његовог стварања, па би требало да буде и у начину његове употребе, како би, иако у приватној својини, могао да, на најбољи начин, поред ефикасне оплодње у процесу репродукције, што је могуће равнотеженијом расподелом и употребом, остварује и своју улогу у процесу социјалног и културног напретка друштва у циљу стварања услова за складне односе међу људима. Одговорност у употреби капитала би, због тога, требало да буде усклађена са највишим друштвеним вредностима и општим потребама, а тиме и са друштвеним циљевима одрживог развоја. У том смислу би било корисно и потребно да се право одлучивања о употреби капитала, у одговарајућем делу, парламентарним путем са власника преноси и на друштвену већину, а на тај начин и одговорност о његовој ефикасној употреби, на равнотежној основи, дели између власничке мањине и друштвене већине. Приватна својина над капиталом није исто што и лична својина, својина за личну потрошњу капиталиста као приватних лица, која би остала изван овога третмана и тек онда била основ за опорезивање, као и приватна својина осталих грађана.

У истој мери у којој се савремени капитализам, као друштво политички слободних грађана (а посебно и економски слободних у какво треба да се трансформише) разликује од уређења претходних друштвених формација, као на пример од античког капитализма са „првобитном акумулацијом“ из времена робовласничког Рима, у истој мери, у најмању руку, треба да се разликује и његов правни систем, а нарочито својинско право, као његов основни део. А „Римско право је“ (пише још пре сто година Кауцки, стр. 341) „у Немачкој од доба ренесансе било примљено зато што је тако добро одговарало потребама јаких класа које су се уздизале, потребама апсолутизма и трговачког сталежа“. За разлику од свих претходних поредака, капитал је у систему савременог капитализма економска вредносна категорија, која је резултат стваралачке делатности политички слободних људи, неовисно о њиховом имовинском или било ком другом обележју. Јер је рад свих људи у производњи роба и услуга једини чинилац стварања свеколиког друштвеног богатства, па према томе и капитала, што је утврдио већ Adam Smith, главни идеолог и теоретичар либералног капитализма. А Маркс је након њега само констатовао: „Огроман напредак учинио је Адам Смит што је одбацио сваки одређени карактер делатности која ствара богатство и што је, као извор богатства, поставио рад уопште – не мануфактурни, трговачки или агрикултурни рад понаособ, него и један и други и трећи“ (К. Маркс: „Критика политичке економије“, с. 41).

У институту грађанског права својине у коме је приватно право својине дефинисано као неограничено и практично апсолутно, ипак постоји и одредба „забране злоупотребе права својине“ и „ограничења права својине у друштвеном интересу“ (у смислу законског права прече куповине и сл). У случају права својине над капиталом, како је овде посматрамо, било би основано злоупотребом права својине сматрати и случајеве устезања власника од употребе капитала у производне сврхе, нарочито у условима осетније незапослености и незадовољених потреба у друштву, као и његовог коришћења у шпекулативне сврхе у циљу остваривања профита. Зато сматрамо да би нарочито системски значајно, и у друштвеном интересу корисно, било овде разматрано ограничење права својине у смислу увођења институционалног усмеравања дела приватне својине у делатности од значаја за задовољавање општих друштвених потреба у циљу одрживог развоја. Та мера се на било који начин не би могла односити на било које приватно лице или удружење приватних лица, било као субјекте ограничења било као кориснике права из таквог ограничења, јер би се односила искључиво на друштво као целину и то у поступку институционално утврђеном и у пракси демократски спроводивом и коришћеном. Мера ограничења права својине примењивала би се према величини капитала на све власнике подједнако и не би, према томе, ни у ком случају, могла имати било какво дискриминаторско дејство у погледу њиховог пословања, нити би реметила односе слободне тржишне конкуренције. Напротив, увођењем у систем такве мере ограничења, другим речима одговорности власника капитала у погледу начина његовог коришћења, била би у доброј мери умањена њихова неограничена права, што би тржишну конкуренцију учинило здравијом. Правни односи, па и право својине, слика су економских односа и економске моћи – а то је у капитализму, либералном као и неолибералном, моћ власничке мањине. Да би то право заслужено имало атрибут грађанског морало би да у основи има и стварну грађанску, демократску, моћ, а то би била равнотежна друштвена моћ о каквој је овде реч, која би уравнотежавала и права и одговорности свих актера процеса друштвене репродукције, као битног услова стабилности не само економског него и политичког система, а тиме и одрживог развоја у миру и складу са природом.