V Реформе у корист општег добра

„Општа декларација о одговорностима човека“ указује на оно што недостаје да би „Општа декларација о правима човека“ имала свој пуни смисао, тј. да би њени циљеви могли бити оживотворени. Али се одговорност при томе посматра са аспекта морала појединца а не  система и недостатака у њему. А оно што у систему недостаје, јесте, пре свега, испуњавање друштвене одговорности власника имовине односно капитала, због чега су ускраћена права многих чланова друштва који имовину односно капитал не поседују. Неограничене слободе (права) првих (у коришћењу капитала) ограничавају слободе (права) других (на рад или примања од рада). Економска равноправност (и у условима велике економске неједнакости) која се испољава у виду друштвене правде и слобода за све, остварива је само ако се остварују друштвене одговорности власника имовине односно капитала у складу са општим друштвеним потребама. Те одговорности треба да буду институционално дефинисане да би као обавезе постале елемент економског система и да би се могла остваривати права на рад свих грађана чија је једина имовина њихова сопствена радна снага. У том смислу власништво треба да обавезује. То се не може постићи ослањањем само на морал појединца већ захтева реформу система. Али нам се намеће мисао да је на то питање својим садржајем „Декларација…“ имплицитно упућивала и да можда управо због тога није наишла на потребну подршку у УН.

У систему односа неограничене слободне конкуренције, нарочито изражене у савременом  неолибералном капитализму, није могуће решити проблем успешне комбинације економске ефикасности, друштвене правде и индивидуалне слободе, који је Кејнз оставио наследницима, па ни људска права многих грађана света. У том систему ускраћене су до сада увек остајале и индивидуална слобода и друштвена правда, јер је економска ефикасност доносила корист, у далеко највећој мери, само елити власничке и политичке моћи и менаџерима, а често веома слабо класи радника, ма како је данас дефинисали, и другим деловима друштвене заједнице.

Како, а у циљу побољшања функционисања (и) глобалне економије, постићи успешно „рециклирање вишкова приватног капитала и повећати задовољење потреба становништва и у националним и у глобалним оквирима“ (Стиглиц, op. cit.), а у исто време, уз очување па и повећање ефикасности и микро- и макроекономског система, створити услове за уклањање узрока економских криза, а тиме и за стабилан и одржив раст и општи друштвени развој? И све то на начин који ће демократски систем учинити стварнијим и људска права остваривим?

Код питања смо, заправо, које је Кејнз оставио првенствено следбеницима у економској науци, иако га је именовао „политичким“ проблемом човечанства. Јер суштина тога проблема и јесте изворно на подручју економских односа у друштву, па иако је његово решење у домену политичких одлука, оно мора имати политички валидно економско објашњење. И ту смо опет, код тога, да се позовемо и на Галбрајтов став, да се економија не може разматрати одвојено од политике, институција и моћи. А ствар је управо у томе да дођемо до исправног става кад је у питању карактер моћи и начин на који се политика, у оквиру институција, као власт, њоме мора служити, како би успешно решила тај проблем. А он се у суштини састоји у томе да економска ефикасност треба да омогући а не да угрожава социјалну правду и слободе грађана. То значи да она треба не само да задовољи нормалне захтеве и потребе власника за увећањем профита, већ и да омогући задовољење животних потреба радника и других грађана, па и саму потребу за радом. Те потребе са обе стране морају бити усклађене са могућностима, при чему економске слободе односно права једних не смеју угрожавати слободе то јест права других. А у (нео)либералном капитализму имамо управо то да је неограниченост слобода власника капитала основ исто такве њихове моћи и основни проблем тога система, који је неспојив са демократијом. Јер је сасвим разумљиво да у демократском друштвеном систему моћ мора имати друштвени карактер. Само таква моћ може ускладити права и одговорности и у пуној мери ослободити највише стваралачке потенцијале свих чланова друштва, а тиме допринети и задовољавању интереса и потреба свих грађана. То значи да ничија права односно слободе, не могу бити неограничени. И у томе видимо економски значај карактера моћи у друштву као главног садржаја и суштине политичког проблема човечанства, како га је формулисао Кејнз.

Тај проблем се може решити само тако што ће моћ власничке елите, и њене слушкиње политичке елите, у (квази)демократским друштвима савременог капитализма, или узурпирана моћ (којегод врсте недемократске комбинације) партократије и бирократије у име већине у социјалистичким друштвима, уступити место демократски успостављеној друштвеној моћи, чији су носиоци и власничка мањина и радничка већина, коју схватамо као равнотежу, и економске и политичке, моћи рада и капитала. И у економском и у политичком погледу, у питању је динамичка равнотежа моћи која омогућује и претпоставља пуну слободу деловања, али и усклађивање активности свих чинилаца друштва којима се остварују интереси и права свих. А заједнички циљеви и интереси у демократском друштву су без сумње на линији успешног решења проблема који нам је „задао“ Кејнз. Помирење економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама грађана, које је по нашем схватању оствариво успостављањем равнотежне моћи и уклањањем елемента неограничености (економских) слобода појединаца, створило би могућност за постизање равнотежније расподеле вредности производње, а тиме и за смањење јаза у расподели друштвеног богатства, као и за равномернији економски и друштвени развој у свету. Економске кризе и ратови били би под контролом, сарадњи и миру окренутих, нација и држава. То је једини начин и за успешно решење општег проблема човечанства – оздрављења и очувања природне средине.

Успостављањем тог важног принципа, равнотеже моћи у друштву, створила би се најшира реална основа за успостављање ефикасног демократског уређења, у којем је једино и могуће постићи успешну комбинацију економске ефикасности, друштвене правде и слобода грађана. Уз то, економска ефикасност мора, по нашем схватању, да поред микроекономске ефикасности, која се остварује на принципу максимизације профита у слободној тржишној конкуренцији предузећа приватног власништва, а која је у функцији интереса, па и одговорности, власника и менаџера, да обухвата и макроекономску ефикасност. Њом се употпуњује задовољење интереса свих, а пре свега егзистенцијалних потреба радничке класе и осталог становништва. Остварива је уз стратешко планирање и пуну запосленост, што је истовремено услов и економске стабилности, а укључује и могућност (евентуалног) комбинованог власништва у виду фондова акционарског типа за улагања на подручја општедруштвених потреба. То је у функцији равнотежне моћи и заједничке одговорности. То значи да избор технолошких праваца развоја не треба да буде питање уских и краткорочних интереса у оквиру микроекономске ефикасности, већ најширих дугорочних интереса целог друштва, а у крајњој линији и глобално. Питање енергије и питање животне средине два су, можда, од најважнијих. Нуклеарна енергија обједињује оба питања, а поред тога и питање опште сигурности човека, уз већ причињене дугорочне штетне последице. Тек се у новије време наговештава уважавање најширег интереса за питања у вези са могућностима неограниченог коришћења неисцрпне сунчеве, као и других облика обновљиве енергије.

Макроекономска ефикасност обухвата такође и проблеме равномерног развоја, недостајућег услова за остваривање друштвене правде и слобода грађана и регионално и глобално. Она мора да обухвати и неизбежну категорију опортунитетних трошкова, које намеће коришћење обновљивих извора енергије, при чему треба имати у виду да од очувања екосистема, као природног услова трајне стабилности, па и опстанка, у далеко највећој мери овиси живот будућих генерација. Успостављање трајног мира омогућило би смањење трошкова војске и наоружања, за половину па и више, чиме би питање коришћења обновљивих извора енергије било решено на најбољи начин. Коначно, тако се једино могу на прави начин решавати и унутрашњи и међународни спорови, а тиме отклањати и опасности од могућих ратних сукоба са несагледивим трагичним последицама. И поред свег неупоредивог економског, научног и културног напретка, цивилизацијски ипак веома дефицитарни и трагични, протекли двадесети век требало би да заувек остане упозорење и буде трајна опомена и поука да се односи у друштву и међу друштвима не смеју оставити у власти и моћи мањина.

Остваривање, дакле, услова за решење Кејнзовог политичког проблема човечанства, то јест услова за успешну комбинацију економске ефикасности, друштвене правде и индивидуалних слобода, не може заобићи неопходне промене ни у економији, ни у политици, ни у институцијама, и коначно, и пре свега, у погледу карактера моћи. Уместо моћи власничке мањине неопходно је постићи равнотежу моћи радничке већине и власничке мањине, која ће бити основа за деловање политичке елите у циљу задовољавања интереса и једне и друге стране и друштва у целини. То је услов истинске демократије а само се у таквом систему одлучивања таква моћ може успешно и потврђивати.

Уставноправни поредак мора задовољити услов и формалне и садржајне демократије, а њу је могуће постићи једино успостављањем равнотеже моћи власничке мањине и радничке већине. На економском пољу непосредне производње вредности мора и убудуће бити задовољен принцип ефикасности и микроекономске рационалности, који се постиже тржишном конкуренцијом предузећа у функцији остваривања максимизације профита као циља приватног власништва. На друштвеном нивоу мора бити задовољен принцип социјалне правде и макроекономске рационалности, који се постиже друштвеним консензусом о употреби дела капитала у функцији остваривања битног друштвеног циља пуне запослености (уз нужност тзв. фрикционе незапослености), а тиме и стабилног функционисања процеса производње и максимизације задовољења друштвених потреба, као и одрживог и стабилног раста друштвеног производа. Обе димензије у уставноправном систему стварају простор за повезивање и подједнако остваривање интереса обе основне друштвене класе, чиме се отклања, или барем битно ублажава, њихова непомирљива супротстављеност, која у садашњим (нео)либералним системима представља стални извор нестабилности, напетости и сукоба. Тиме се уклањају препреке перманентним мирним реформама, легализму и процедурализму у систему институционалне демократије и истинских слобода, односно једнаких права и одговорности, а тиме и економске равноправности грађана, систему у коме права једних не могу ограничавати слободе то јест права других.

Равнотежу моћи о којој је овде реч треба, у погледу карактера једне и друге стране, посматрати условно, јер би моћ коју би на тај начин користио већински део друштва, радничка класа са другим друштвеним деловима, имала увек само позитиван карактер и ни у ком случају не би могла попримити било какве облике волунтаризма, што је за сваку мањинску моћ иначе карактеристично. Као корекција прве, мањинске моћи, и то у смислу потребног ограничења њеног управо таквог карактера, који и произилази управо из оне димензије неограничености, функција моћи већине би се тако испуњавала управо кроз допринос општем добру, како у погледу привредне стабилности и одрживог развоја, тако и кроз остваривање социјалне правде и слобода за све грађане. Оно додатно битно што би се постизало афирмацијом циља пуне запослености, као и других циљева од општег добра, који би се непосредно остваривали директним улагањима и домаћег и страног капитала у секторе, на начин и са циљевима, од општег друштвеног интереса посебно кад су у питању неразвијене и недовољно развијене земље домаћини, јесте то што би улагање у те секторе трајније доприносило успешнијој и стабилнијој оплодњи онога далеко претежнијег дела капитала свих власника на тржиштима роба и услуга у тим земљама. Ово би нарочито требало посматрати као корисно и праведно имајући у виду чињеницу да развијене западне земље и њихове крупне корпорације, мање или више, имају и посебне, историјске обавезе према тим земљама. Споменимо само неравнотежну размену са диспропорцијама цена сировина и готових производа, као и огромну миграцију младе стручне радне снаге између једних и других земаља, нарочито кад је су у питању САД.

Посебан аспект историјских обавеза крупног капитала садржи се у нужности одрживог развоја, и он је са веома оправданим разлогом, иако још са недовољно резултата, постао незаобилазан у сваком озбиљном дискурсу и економског и политичког карактера. Нема никакве сумње да је начин стицања тога капитала исувише мало, ако уопште, имао у виду проблем ограничености природних ресурса, који је стога постао већ акутан ограничавајући фактор успешног и одрживог даљег развоја. Угрожен је екосистем у целини: загађеност ваздуха, температура са феноменом „стаклене баште“, дефицит здравог обрадивог тла, здраве хране и здраве воде, исцрпљивање рудних и енергетских извора, нафте и гаса и сл, сиромашење биодиверзитета нестајањем бројних биљних и животињских врста. Све то уз даљи пораст становништва. „Пред укупном људском, а поготово аграрном, мишљу је разрешење битних кочионих појава за прогрес ка здравој исхрани, уз трајно обуздавање глади на ниво спорадичних случајева у свету“ (наглашава у свом капиталном делу Агроеволуција др М. Мирић). Екосистему планете нужно је потребно лечење уз нова за то потребна знања и нове одговарајуће технологије. Да ли је, при свему томе, претерано поставити питање материјалне одговорности свих оних, и ентитета и појединаца, чије је огромно богатство постигнуто досадашњим начином коришћења фосилних горива, у погледу учешћа у лечењу екосистема планете Земље?

Равнотежна друштвена моћ, она која ће припадати и већинском делу друштва поред досад владајуће, али тада одговорније мањине, треба да буде онај фактор који ће стално и будно бринути да се тај лек увек и на време, у најбољем облику, нађе и на најбољи начин примени. За те потребе мораће се увек наћи одговарајући део капитала, а за сам лек, нова знања и нове технологије, које ће као и начин њихове примене бити у складу са правцима развоја, бринуће она друштвена елитна мањина, коју ће, као и до сада, али у све већем броју, чинити најистакнутији научници истраживачи-иноватори одговарајућих струка. Једина разлика биће у томе што ће за свој рад одговарати и друштвеној већини, којој и сами припадају, иако ће своје рачуне, као често и до сада, подностити власницима (крупног) капитала.

Све би то истовремено имало веома корисну улогу у рационализацији тржишних форми и то управо оних које се стварају на принципу неограничених слобода, међу којима су, већ дуго, у огромној сразмери доминантне оне изван реалног подручја привредне активности, које су и најодговорније за сметње у функционисању светске привреде, са нарочитом улогом и местом доминирајућег крупног финансијског и банкарског капитала. (О значају немонополских тржишних форми, за равнотежну расподелу и ефикасно функционисање привреде, видети: Валтер Ојкен: „Принципи економске политике“. Као дело најистакнутијег представника „Фрајбуршке школе“, учење В. Ојкена је и у основи модела социјално-тржишне привреде послератне Немачке, за чију је реализацију нарочито заслужан Л. Ерхард). И управо те и такве, монополистичке, тржишне форме биле су централни проблем односа у капитализму и у Ојкеново, као и у Кејнзово и Марксово време, а остале су то и до данас. Не мање. И то управо због неограничених слобода моћних у систему тих односа. А не због приватне својине и тржишта, као таквих.

На истим принципима требало би да функционише и модел глобализације. То значи да економска моћ транснационалних корпорација треба да буде у функцији остваривања обе димензије јединственог циља: и сопственог профита и економског развоја мање развијеног дела света, тако што би се део капитала усмеравао и у развој инфраструктуре и очувања екосистема, па и образовања и здравства, у тим земљама. То би допринело бржем порасту запослености, економском развоју и порасту животног стандарда људи у њима, а тиме и уравнотеженијем и стабилнијем развоју у свету, што је и у општем интересу грађана широм света. Ова друга димензија циља недостаје у уставноправним системима либералних економија и то је оно што би требало да буде отклоњено реформама. Тиме би, бар делом, био враћен дуг оним земљама и народима света на чији је рачун, током колонијалне историје, познате по често драстичним и криминогеним, па и геноцидним методама експлоатације тих земаља, у знатном делу оствариван раст и развој и увећавана економска снага и супериорност најбогатијих и најмоћнијих држава у данашњој западној алијанси, као и многих њихових мулти- и транснационалних корпорација, са којима су заједно и главни актери, као и највећи корисници, савремених процеса глобализације. Процес помирења економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама грађана, одлучујући за суштинску демократизацију, мора дакле, у условима јединственог тржишта, бити остварен на глобалном плану, што значи да у савременом капиталистичком систему, треба уважавати, као битну, и ту глобалну компоненту циља општедруштвеног развоја.

Тиме би и глобално била отклоњена схоластичка дилема – владавина права или владавина људи (мањине над већином) односно питање легалитета и легитимитета власти, пошто би у демократским институцијама право било утемељено у складу са интересима свих – и радничке већине и власничке мањине, како у националним тако, путем међународних институција у оквиру УН, и на глобалном плану. У условима равнотеже моћи две класе, демократски би се и примењивало право, уз потребну транспарентност и контролу, у сагласности са јединством интереса и успешно комбинујући економску ефикасност, друштвену правду и индивидуалне слободе. Што и јесте суштина демо-кратије.

При томе, реформе система неолибералног капитализма о којима је овде реч, биле би спроведене мирно, демократски, еволуционо уместо револуцио(нар)но тј. насилно. Само део моћи мањине, и то у смислу установљења њене друштвене одговорности, био би на већински део народа пренесен на референдуму и уграђен у устав. Ако је оцењујемо по важности и корисности, онда би свакако таква реформа могла заслужити атрибут и револуционарне („револуционарне промене могу бити брже или полаганије“ Љ. Тадић: „Наука о политици“, Рад, 1988). Оно што овде сматрамо битним јесте промена у схватању суштине појма приватне својине над капиталом, као категорије пар екселанс друштвеног карактера. То схватање даје за право да се учини дистинкција између права присвајања и права употребе (дела) капитала и то укључивањем принципа одговорности власника у погледу могућности остваривања права учешћа невласника, то јест већинског дела друштва, у одлучивању о употреби тога дела и даље приватног капитала у корист задовољења општих и заједничких потреба друштва као целине. Тиме би капитал добио оно што му сада недостаје – своју природну одговорну друштвену функцију.

Униполарност профита као циља капиталистичког система и доминација капитала над радом, има за последицу, уз непомирљивост противречности интереса, и подвојеност морала двеју класа. То се даље пројектује на односе међу државама кроз стратегију доминације са хегемонијалним амбицијама моћних, у ово време САД, која настоји да одржи систем униполарног света. О томе код П. К. Робертса: „Маркс је морал сматрао рационализацијом класних интереса. Како свака класа ствара морал за оправдање сопствених интереса, није било основе за добру вољу међу људима. А како је реформа немогућа, насиље постаје једини ефикасан метод промене. Вашингтон има своју верзију Марксове доктрине. Као изузетну земљу, историја је одабрала САД да превладају над интересима других земаља – не осврћући се на правила дипломатије која захтевају компромис. Дакле, Вашингтон се, као и Маркс, ослања на насиље… Руска се влада не може ослањати на дипломатију и добру вољу, уколико се Запад ослања на насиље“. („Украјинска криза и шта би Путин могао учинити“). За дипломатију је, разуме се, потребна добра воља.

Али идеологија доминације је не познаје, као ни компромис, што показује историја ратова као и ови данашњи, јер дипломатији увек претходе притисци, претње и ултиматуми, па и санкције, све облици насиља, пошто је посреди ствар интереса моћн(иј)е мањине и принципа силе, а не интереса већине народа у чије име се таква врста дипломатије води. И на рачун чијих жртава, поготово кад су у питању жртве других народа. Тако да овде примењено поређење два насиља – једног насилно освајачког, уз то државно-политичког и још у виду реалних ратних претњи, и другог у виду, како сам аутор каже, „доктринарног“ отпора (насиљу), једног научника теоретичара, у име обесправљених маса против оних који узурпирају њихова права, за праведније друштвене односе, нема основа, па зато није основано рећи „Вашингтон као и Маркс…“, јер је морално бранити се од насилника и за праведније друштвене односе, као што није морално бити насилник. Уз то реформа никад није „немогућа“, па зато кад се она не спроводи онда кад је потребно и нужно, одговорност је на страни онога у чијим рукама је моћ, а она ни у време Маркса није била, као што ни данас није, на страни сиромашног и слабијег, већинског дела друштва, већ на страни моћних елита богатих и моћних држава, данас Сједињених држава Америке и партнерских земаља, које се уместо за неопходне мирне реформе много чешће одлучују за насиље у одбрани своје моћи и привилегија које им она доноси.

Савременом човеку неопходно је да живи у друштву у коме ће се елите одликовати елитним моралом. То је могуће остварити у систему демократске равнотежне моћи, којој је у основи уравнотеженост права и одговорности свих грађана, уз остало, и у складу са њиховим материјалним могућностима, у смислу да имовина, то јест капитал, обавезује. Такво друштво било би уистину демократско и само условно би могло бити сматрано класним, јер би било ослобођено најбитнијих класних обележја, а то су друштвена неправда и нарочито економске неслободе, као последице моћи и власти мањине над већином у друштву. Сиромаштво и ратови би, за опште добро, били историја. Таквом друштву би требало да стреме и богате и политичке елите савременог доба, јер у њему не би постојала подвојеност јавног морала, па би они као јавне личности, уз све угодности приватног живота, уживали јавно поштовање за своје друштвене заслуге и јавни углед елите, иако се њихов елитни лични морал не би нужно морао разликовати од онога који би требало да краси све људе.