VI Равнотежном моћи до суштинске демократије

Моралност и одговорност елите, како власничке тако и политичке, категорије су од исувише важне улоге и значаја за друштво, да би се могле схватати само као пуки изрази добре воље и препустити слободном избору тих људи, иако и у оквиру ње увек постоје они појединци за узор и углед. У питању је, наиме, онај део моралности и одговорности који се не односи на њихове приватне животе, већ на њихову јавну делатност и одлуке у вези са капиталом као друштвеном категоријом, на чије коришћење по своме друштвеном статусу и улози имају одлучујући утицај. Питање њиховог јавног морала, па дакле и јавне одговорности има зато јавни – легални карактер.

На другој страни, питање морала радника, који нису јавне личности, у том смислу се и не поставља. И морал и одговорност радника непосредно су везани за извршавање њихових радних обавеза, а од тога зависе и њихова радна места, па тиме и њихов животни положај, јер се неизвршавање њихових радних обавеза санкционише према прописима радног права. Већ само то показује на чијој страни је економска моћ. А управо се и ради о врсти те моћи и начину њеног коришћења у друштву. Кад говоримо о дефициту демократије, имамо у виду, пре свега, суштинске економске друштвене односе и положај већине грађана, чије су економске слободе односно права угрожени неограниченим слободама односно дефицитом одговорности власника и политичке елите, који се само институционалним ограничењем  неограничених слобода власника у погледу употребе дела капитала може и мора предупредити, јер се  евентуалним накнадним санкцијама не могу уклонити штетне последице волунтаристичког начина коришћења неограничених власничких права. Равнотежна економска и политичка моћ одлучивања о употреби дела капитала спречава индивидуални волунтаризам власника. Тиме се сваком поједином власнику капитала помаже да у циљу опште друштвене користи оствари своју друштвену одговорност, која произилази из друштвеног карактера (и) приватног капитала и од које зависи остваривање права сваког појединог радника (власника радне снаге), а тиме и економске равноправности грађана.

Кад су у питању власници капитала и менаџери у његовој земљи Х. Шмит (op. cit.) не иде даље од првог начина схватања јавног морала кад каже: „За пожелети је да се неколико правих предузетника и неколико људи из класе менаџера заузму за то да се сачини један кодекс предузетничког понашања. […] Они би се при томе могли позвати на савет Јозефа Шумпетера, католичког социјалног учења и Освалда Хел-Бројнинга или социјално-економски оријентисаних разматрања са евангелистичко-протестантске стране, а наишли би сигурно на помоћ код цркава, на универзитетима и код политичке класе. […] Они не би требало само да се питају како је до ове ситуације дошло и шта ће се десити ако пустимо да морал склизне, већ треба и да питају шта је пожељно, а шта би могло бити достижно. Уместо питања: Шта ће бити, дакле питање: Шта треба да буде“ (Ibid, стр. 111).

Можда је ексканцелар био и у праву кад су у питању његови сународници, и добро би било да је тако, али проблем је глобалног карактера, па се највероватније за велику већину оних са врха лествица богатих свуда у свету, кад је у питању моћ, може рећи оно што Сартори каже за класу политичара: „А када сигурност благодети и живота зависи од поседовања моћи, тада ће се она безобзирно освајати и бранити, по сваку цену и свим средствима“ (Ђовани Сартори: Теорија демократије, стр. 50). Што би значило да би било разумно узети у обзир да се и њима, власницима, као и политичарима, како, на истом месту, каже Сартори, уведе „ограничење политике у виду конституционалног легалитета“. Дакле, реч је о неопходности уставног ограничења и власничке и политичке моћи сваког појединца, а тиме и њихове групе или класе, као услова и претпоставке суштинске демократије. То би аутоматски важило и за класу менаџера, одговорних за економску ефикасност тржишних субјеката, а тиме значајним делом и за ефикасност система.

Решење тог проблема уско је повезано са променом карактера моћи у уставноправним системима земаља либералног капитализма са непомирљивим противречностима интереса двеју класа, а што управо произилази, како у овоме тексту и наглашавамо, из димензије неограничености слободне тржишне конкуренције у том систему, чија је непосредна и неповратна последица концентрација економске моћи у рукама власничке (и менаџерске) мањине, која се логиком моћи даље преноси и на политичку елиту и удружује и користи њоме.

Основну класну структуру савременог неолибералног капитализма чине на страни капитала власничка класа са класом менаџера, удружене са политичком класом. На страни рада је класа радника и службеника. Прве две класе уједињује корпоративни систем масовне производње и интегрални систем управљања и руковођења, који се продужује и на систем организације пласмана у ланцима трговине са масовним карактером потрошње. Одлучујући утицај у систему, а тиме и уопште, има крупни капитал у најмоћнијим, транснационалним корпорацијама са контролним пакетом акција у одлучивању на скупштинама акционара и у њиховим банкама. Техничку основу представља савремени информационо-технички систем изграђен на достигнућима научно-техничко-технолошког развоја, а економску чини јединствени циљ система производње изражен у максимизацији профита.

Процес тржишне конкуренције неограниченог карактера истовремено је и процес акумулације и концентрације капитала у рукама власничке и менаџерске мањине, што је основа економске моћи коју прати диференцијација и дубока подела друштва на богате, мање богате и сиромашно становништво. Доминација економске моћи испољава се, поред осталог, и поделом на повериоце и дужнике. Логика економске моћи и доминације преноси се на политичку сферу и у њој тражи и формира мањину у којој има партнера, а често и слугу. А ту имамо посебан однос повериоца и дужника, важан чинилац поделе власти у друштву. Интереси и везе које чине алијансу поверилаца имају одлике и функционалне и персоналне уније интереса. Процес се шири и учвршћује у сфери безбедности, унутрашње а нарочито спољне, јачањем војне силе, што, са идеологијом доминације, на крају води и до стратегије (и глобалне) доминације, данас (још увек, иако постепено све мање) једне државе на челу западне алијансе. То је директна последица основног чиниоца – економске моћи капитала и његове доминације над радом.

Оно што на страни рада, другог економског фактора, битно разликује раднике и као чиниоце производње и као потрошаче, од припадника поменутих класа, јесте чињеница да они, иако одлучујући чинилац у стварању вредности, ни као произвођачи ни као потрошачи нису једни са другима повезани ни у каквом интегрисаном систему, већ и у сфери производње и у области личне потрошње чине аморфну масу појединаца. Услед тога, са аспекта политичке моћи, скоро да и не задовољавају критеријуме друштвене класе – то што имају права и могућност синдикалног организовања само је привид друштвене моћи. Она се испољава само у праву протеста путем штрајка, а и користи се тек када су им угрожена основна права у погледу услова рада и живота, а и тада је моћ одлучивања у рукама других – власника капитала. То је права суштина класног односа – која одсликава неравноправан положај радника у погледу остваривања њихових права као битног елемента економских слобода. На страни власничке мањине, уз неограниченост слобода коју им либерални систем гарантује, стоји управо неограниченост права у стицању и располагању („трошењу“, улагању) профита односно капитала, а самим тиме мањак одговорности управо у погледу његовог „трошења“ односно улагања. На другој страни права радника имају подређену улогу у односу на њихове одговорности, као другог дела садржаја појма слободе. И док су запослени, а нарочито зато што лако долазе у ситуацију да нису, а у том статусу им то основно право, од животног значаја, постаје сасвим ускраћено. Неограниченост права и мањак одговорности мањине угрожава права већине у друштву.

Према томе, да би уистину учествовали у друштвеној моћи, радници и као произвођачи и као потрошачи, морају претходно да постигну услове и могућност организовања како би испољавање својих јединствених интереса, у првом реду у погледу легитимних права на рад, учинили легалним и остваривим. Дакле, из статуса аморфне, атомизиране већине, радници, и као произвођачи и као потрошачи, морају стећи истински статус друштвене класе, да би постали политички субјект и битан фактор друштвене моћи.

То је оствариво само у демократском, то јест институционалном, парламентарном систему, у коме би нормално било да радници, који (још увек) представљају већину народа, чине и парламентарну већину. У тој позицији и у тој улози они треба и могу да имају равноправно учешће у одлучивању о битним питањима, па и о за свој положај можда и најважнијем – а то је управо учешће у одлучивању о начину употребе дела (приватног) капитала у циљу задовољавања општих друштвеих потреба, као што су области инфраструктуре, очувања екосистема, образовање и здравство, а исто тако, у непосредној вези с тим, кад је у питању остваривање општег друштвеног интереса и циља – пуне запослености, која би постала поред профита једнако битан и нераздвојни део јединственог друштвеног циља. И не на крају, кад су у питању оне битне одлуке, које се тичу услова за очување мира у односима међу народима и државама.

То је и једини пут којим се могу, мирно, ефективно и без штетних последица, извршити реформе либералног система, то јест: усклађивањем права и одговорности на страни власничке (и менаџерске) мањине уклонити дефицит њихове одговорности и тиме поправити на другој, то јест на страни радничке класе, статус права радника, пре свега права на сигурност запослења, и тако их довести у склад са њиховим радним одговорностима и њиховим доприносом у стварању друштвеног производа. То би био и начин отклањања, или барем знатнијег ублажавања, непомирљиве противречности интереса на двема странама, страни рада и страни капитала, и једини а неопходан пут остваривања оне врсте и карактера моћи у друштву која реалним чини могућност мирног и успешног решавања свих битних питања и проблема и у економској и у другим сферама друштвеног живота, а исто тако и најважнијих питања међу државама и народима. Тиме би били створени услови и за успешнији наступ држава у борби против шпекулативног капитала, као и криминала и корупције, пошто би одговорност власника капитала и пословање корпорација постало транспарентно и подложно демократској контроли. Веома битан непосредни ефекат било би смањење јаза и умеренији односи у расподели богатства и у националним границама и глобално, а тиме и равнотежнији односи на тржиштима и стабилнији развој без економских криза.

Остаје при свему томе, можда, једино „али“, а то је питање колико је све то могуће постићи, ма колико изгледало и могло бити корисно, за било коју недовољно развијену и недовољно самосталну земљу, у условима глобалног система и њихове и економске и политичке зависности од богатих и моћних држава у њему. Јер би те реформе либералног система, по природи ствари, требало да буду извршене најпре у њима, то јест државама западног света у којима је тај систем или владајући или утицајан, у водећој међу њима пре осталих. Кључни је услов, свакако, промена саме неолибералне доктрине, која је у основи и идеологије доминације, управо у тој водећој земљи, и то тако што би та доктрина била стављена на испит демократске верификације.

Али је, чини се, проблем и ту. Наиме, доктрина и полази и опстаје на томе да је систем добар и најбољи, а да они којима није добар, то јест којима у њему није добро, морају да виде шта је са њима самима и да сами себе мењају. И то сваки сам са собом, а никако, недајбоже, парламентарно, демократски. „Јер, каже се, датост јесте да капитализам не може бити промењен тако да задовољи људске потребе па, стога, људске потребе морају бити промењене и прилагођене потребама капитализма. Велики, мегабогати и ултрасрећни гуруи капитализма као што су то Бафет, Ахор или Зак, ову филозофију ојачавају личним примером па кажу: Ја сам себе променио, зашто то не би и ти“. (Станко Црнобрња: „Метрика среће“, Култура Уметност Наука, Политика, 6.6.2015). То је доктрина богатих и најбогатијих, зато би лепо било чути шта би о томе мислили представници грађана у највишим представничким телима, конгресу и сенату, најмоћније земље, који би били изабрани по принципу пропорционалности из обе класе и по структури богатства. А већ би само такав парламент био крупан корак ка суштинској демократији равнотежне моћи у тој земљи, од користи и за њу и за свет. То би могло и да се догоди кад „велика неман“, о којој нам на почетку овога текста говори Чомски, не би била и остала, чини се по могућности заувек, управо најпожељнија слика америчког народа у очима његове елите. А можда, делом заслужено, и у својим сопственим?

Можда би позитивни утицаји на промене у тој земљи могли доћи и из великог окружења. Само наде у том погледу могу се полагати у велике земље и њихове многољудне народе, Кину, Индију, Бразил, Русију и Јужноафричку републику, у оквиру савеза БРИКС. А и у народе Европске уније, под условом да престану у тој мери да зависе од „великог брата“. И уколико би у њима био у већој мери прихваћен систем социјално-тржишне привреде Немачке и неколико других земаља после Другог светског рата, који без сумње има велике предности у односу на неолиберални систем у САД. Иако је он, као што у већ цитираном делу сматра и ексканцелар Шмит, већ последњих деценија прошлог века, у његовој земљи знатно попустио под притиском доминантне земље. Криза дугова у неколико земаља Уније, са посебним и заиста драматичним случајем Грчке, показује да су реформе система о коме говоримо неопходне. Разумно је очекивати да модел социјално-тржишне привреде прихвате и остале земље Уније, и да се на тој основи изгради успешан јединствен економски систем, а потом да се он прошири и на друге земље, са којима ЕУ буде развијала интензивнију економску сарадњу, нарочито на азијском континенту. При томе се не може заобићи веома успешан социјалистички тржишни систем са кинеским карактеристикама у тој великој земљи.

Тиме би ЕУ постала оно што би у суштини требало да буде – важан и незаобилазан чинилац у стварању боље будућности света. То би било у складу и са препорукама Јиргена Хабермаса за више заједништва и јединства, а тиме и више солидарности, међу народима и грађанима у Унији, чији су, верујемо, највиши и мотив и циљ остварење заједничког доприноса трајном миру у Европи и свету, у коме је једино могућа боља будућност за све. За то би било неопходно да буде прихваћен и оживотворен и његов став да „европски пројекат не може више да опстане као елитни процес“. Уставноправно утемељен, такав систем у европским земљама, али и другде, искључио би сваку шансу крајњој десници и учинио много мање битним да ли су у извршној власти партије левог или оног другог, десног центра. Једнако би биле непосредно одговорне народу у најбитнијим и економским и политичким, како унутрашњим тако и питањима која се тичу међународних односа.

У таквој Европи, уверени смо, не би плодно тло могли наћи ни ставови као онај Т. Блера да „темељни аргумент у прилог Европи данас није мир него моћ […] јер ће међународни поредак у 21. веку бити драматично другачији од оног у двадесетом“ (НИН, 3311), став који спокојним не може оставити никога, с обзиром на људске трагедије века који је за нама. Али такав став не би требало да чуди, ако знамо да га заступа неко коме није туђа политика носилаца доминантне идеологије и стратегије. Она и јесте основа таквим предвиђањима, која због тога, нарочито у поређењу са двадесетим, могу бити само апокалиптична. Сада имамо „Брегзит“. Ангела Меркел, дан после: „Никад, а нарочито данас, не смемо заборавити да је идеја уједињења била идеја мира“. Чини се да таква Европа, којој је највиши мотив и циљ остварење заједничког доприноса трајном миру, није више приоритет за Британију, ако је икада и била. Имајући у виду империјални синдром код дела елите, улогу те земље у Комонвелту и њеног језика у култури света, ЕУ је за њу, чини се, била сувише тесна па то и није било реално очекивати, пошто у томе заједништву није могла играти прву, а ни другу најважнију улогу.

После „Брегзит“-а би, имајући то у виду, речи Т. Блера можда требало схватати као наговештај тежњи дела елите у његовој земљи за већом улогом у светској политици. Добро би било да то не буде у неком виду заједничке англо-америчке глобалне империјалне политике и стратегије. Зато би случај Немачке, која треба да је на трајном поправном испиту због своје не тако давне прошлости, морао бити пример за све, јер мир мора бити заједнички циљ младих нараштаја свих народа. То треба да буде још један аргумент у прилог општем цивилизацијском покрету и другој, оној интелектуалној, „суперсили“ Н. Чомског, против идеологије, политике и стратегије доминације и рата, а за политику и стратегију споразумевања, сарадње и мира у свету. А и у прилог одлуке ЕУ да политику мира додатно ојача и у том смислу коначно оствари политички субјективитет и самосталност.

Али, ту смо опет код питања карактера моћи у друштву. Јер, и за остварење политике мира, за коју се грађани Европе, верујемо, са непоколебљивим убеђењем залажу, неопходна је моћ, али не врста и карактер моћи коју поседују носиоци идеологије доминације и освајачких ратова, него моћ коју имају грађани и као власничка мањина и као радничка и друга грађанска већина, а то је равнотежна друштвена моћ, која је темељ и демократије и стабилности и која може бити истинска и успешна алтернатива идеологији, страгегији и политици доминације. Удружујући се у Европску унију европски народи и њихове државе одричу се и преносе на нову заједницу народа део своје суверености, не у циљу чињења зла ни себи ни другим народима, већ, напротив, у циљу постизања добра и себи и другима, боље и више него што могу учинити самостално.

То ће бити могуће у систему економских и политичких односа који омогућују стабилан и равномеран развој у миру, не само својих народа и држава, већ и равномернији развој и изван својих граница, јер је то једини могући исправан пут и начин смањења неједнакости у свету и проблема који из тога произилазе. А ти проблеми су толики и такви да актуелне миграције и избеглиштва са којима се данас Европа суочава, могу сутра добити неупоредиво веће размере, уколико се не окрену трендови повећања разлика у развијености између севера и југа, запада и истока, уз неповољне утицаје демографског фактора и у условима сукоба и ратова, који и проистичу из идеологија доминације и угрожавају слободе човека, било да је у питању национална или верска тежња за доминацијом. И уколико са народима Азије не успоставимо нужно поверење и односе сарадње у изградњи заједничке будућности.

Европска унија мора пронаћи прави начин како да преузме свој део одговорности у циљу промене негативних трендова у свету, укључујући нарочито најновији, веома опасан, пораст фундаментализма и тероризма, и да допринесе да нови међународни цивилизацијски поредак буде достојан демократских тежњи и стваралачких радних, научних и културних достигнућа човека трећег миленијума. Одговорност је на носиоцима моћи и власти „у име народа“, на елити.