VIII Демократски карактер моћи – услов и основа успешне, интегративне глобализације

Сумирајући, у најкраћем, резултате анализе, можемо закључити да су, данас преовлађујућем, (нео)либералном капиталистичком систему неопходне реформе. Њих би било могуће спровести путем демократских, директних парламентарних избора, чиме би се омогућило да, како економска тако и политичка, моћ у друштву од мањинске буде преображена у равнотежну моћ власничке мањине и радничке већине. Суштински смисао и главни садржај реформе односио би се на начело неограничености слобода власника капитала. Она би се постигла увођењем у систем одредбе о њиховој друштвеној одговорности, која би се састојала у томе да се о употреби дела својине над капиталом не одлучује без учешћа демократске већине и то првенствено у циљу задовољавања општих друштвених потреба и постизања пуне запослености. Промене би допринеле побољшању макроекономске равнотеже, а тиме и равномернијем, стабилнијем и одрживом развоју у свету, уз ефикасније коришћење и алокацију ресурса и здравију тржишну конкуренцију.

Глобализација ни у економском ни у политичком погледу не може бити успешна, а то значи ни интегративна, уколико се темељи на идеологији доминације, јер у оба случаја јача, доминантна страна, угрожава интересе слабије – власничка мањина над радничком и другим деловима друштвене већине, у економској, а моћне државе над слабијим државама и у економској и у политичкој сфери. Та идеологија је током индустријске револуције довела до екстремних економских и социјалних неједнакости, а и до светских ратова. Иако су огромне економске разлике између држава у последње време нешто смањене, нова подела богатства током треће индустријске револуције, ере компјутера и информација, продубила је тај јаз унутар земаља и створила острва сиромаштва и у богатим земљама. Оне профитирају од глобализације, али се та корист неретко испољава у виду штете по делове радничке класе у њима. Позиције капитала јачају и на националном и на глобалном плану, на коме се повезују интереси крупних корпорација са локалним капиталом. При свему томе, посебну и одлучујућу ноту негативним последицама  глобализације даје трећа димензија моћи – удружена моћ власничке и политичке елите водеће земље неолиберализма. Ту се до краја испољава она арогантност неограничених слобода и те врсте моћи, која ослобађа и „оправдава“ безобзирност, неодговорност и аморалност у доношењу геополитичких одлука, које често имају трагичне последице по друге народе.

То се показало у политици те земље и њених савезника у НАТО алијанси на Балкану деведесетих година прошлог века, а потом на северу Африке и на Блиском истоку, нарочито у Ираку и Сирији. Уместо да у неспоразумима малих народа, верске и друге природе, своју моћ мирним путем користе у тражењу компромисних решења, што би требало да је улога великих сила и задатак њихове одговорне политике, та идеологија чини супротно – у циљу остваривања сопствених геостратешких, а најчешће економских интереса, она и подстиче и учествује у сукобима и ратовима помажући увек ону страну која јој је при томе од веће користи. То има негативне последице и на остале видове и садржаје глобализације, на културу посебно. Капитал треба да, у складу са својим друштвеним карактером, остварује своју позитивну друштвену функцију и у националним оквирима и глобално, а то значи интегришућу а не дезинтегришућу, какву има у неолибералном капитализму неограничених слобода односно права моћних елита. То је питање власничке и политичке одговорности, која треба да доживи неопходне реформе.

Успешна интегративна глобализација може бити остварена само уз равнотежну друштвену моћ, која подразумева сарадњу друштвених класа у сфери материјалне производње уз равноправност њихових интереса у свакој земљи, а на истим основама и у односима међу државама и народима. Уз њу би природа друштвених односа у неолибералном систему капитализма, која се нарочито огледа у непомирљивој противречности између рада и капитала услед неограничености слобода и моћи власника, изменила свој карактер управо уклањањем основа и узрока те непомирљивости, те неограничености, јер би капитал, иако у приватној својини, захваљујући демократском утицају на употребу једног његовог дела и служећи тако, одговорни(ји)м коришћењем, задовољавању друштвених потреба и општедруштвених интереса, и сам испољавао онај природни друштвени карактер који, у складу са природом његовог настајања у процесу друштвене репродукције, и има. Дихотомија економских и социјалних категорија „приватно“ и „друштвено“ тиме би, у том погледу знатно променила своје значење, чиме би добрим делом била уклоњена материјална, али и важна психолошка, препрека здравој и стабилној социјалној клими у друштву. Све то су неопходни елементи процеса еволуционих промена у систему неолибералног капитализма, које су услов и претпоставка одрживог стабилног и равномернијег економског и културног развоја и складних политичких односа у данашњем свету. За живот без економских криза и ратова међу државама и народима.

Разуме се да промене о којима је реч, иако би значиле напредак у најширем интересу, не настају саме од себе, јер се позиције моћи лако и добровољно не испуштају из руку. Напротив. Али, на страни већине данас реално може да се користи она моћ коју називамо демократском. Тако да идеологији доминације, па и моћи којом се она и служи и брани, постоји таква реална алтернатива. Та демократска алтернатива јавља се и као природна реакција на негативна дејства саме те идеологије и на унутрашњем и на спољњем плану. Последице тих негативних дејстава огледају се, као што видимо, и у економским кризама и у сталним политичким, па и ратним сукобима широм света, и оне су више него довољни разлози за јачање алтернативних покрета у тражењу демократских решења.

Мулти- и транснационалне корпорације, главни носиоци процеса економске глобализације, морале би у много већој мери него до сада, утицати да политика њихових земаља спорове са другим земљама решава договорима, а не угрожавајући економске токове и односе сарадње, као што се то чини увођењем економских санкција другим земљама и то управо са позиција моћи и идеологије доминације – данашњег Запада на челу са Сједињеним државама Америке. Наравно, то захтева и сасвим другачију структуру моћи у дефинисању политике корпорација, којој би одлучујуће допринео уставни принцип да својина над капиталом обавезује. У овом случају не само у корист демократске већине у својим земљама, већ и у корист широких маса у другим земљама у којима послују, те отуда и у корист сопствених пословних интереса.

Економски развој у свету све више пружа слику мултиполарне економске, а тиме и политичке моћи, која се све успешније супротставља идеологији и стратегији доминације још увек водеће силе света. При томе веома важну алтернативу тој идеологији и карактеру економског система из кога она произлази, неолибералном капиталистичком систему неограничене слободне тржишне конкуренције, видимо у Европској унији. У првом реду зато што постоје реални услови да систем социјално тржишне привреде, који је дао веома добре резултате у развоју послератне Немачке и других земаља и који пружа објективне предности у погледу даљег истинског демократског друштвеног развоја, буде модел развоја и целе Уније. Предности тога система требало би даље развијати институционалним променама у смислу примене модела ревнотежне моћи рада и капитала, како би се у пуној мери могла остваривати друштвена функција приватног, посебно крупног капитала. Тиме би се у највећој мери избегле оне негативне друштвене последице неограничености економских слобода као што је екстремни јаз у расподели друштвеног богатства, а тиме и други екстремизми, па и тероризми, укључујући и најновији терористички исламски фундаментализам. Економске кризе и ратови не би требало да и даље буду стања са којима се свет готово мири, зато што не налази прави начин на који би се човек тим највећим друштвеним проблемима могао успешно супротставити.

Европска унија и њене чланице би требало да у том смислу користе све предности економских, научних и културних потенцијала својих народа и да буде пример другим народима у циљу развијања економских и политичких односа мира и сарадње, без доминације једних народа и држава над другима. Након „Брегзита“ требало би да у томе буде још јединственија, одлучнија и снажнија. На другој страни, велику улогу и можда одлучујући допринос у том процесу објективно може имати НР Кина, а њена сарадња са Русијом и Индијом, коју би прихватиле и друге азијске земље, пре свега Јапан, могла би да буде поуздана основа успешних односа са Европском унијом у стварању евроазијског економског простора, који би могао бити главни носилац даљњих процеса на глобалном плану. Такве руске тежње преноси и А. Чепурин: „Најбољи начин за обезбеђење интереса свих европских народа јесте формирање заједничког привредног и хуманитарног простора од Атлантика до Пацифика. Русија ће наставити да промовише ову темељну идеју“ („Политика“, 20. март 2016). То би били процеси који би водили до света без доминације, и којима би се, свакако у интересу свога народа, а на темељима друштвене равнотежне моћи, постепено прикључиле и Сједињене америчке државе.

Наравно да ће Европска унија моћи да успешно делује у том правцу тек пошто, консензусом држава чланица, стекне сопствени политички субјективитет, и тиме преузме сопствену одговорност за будућност својих народа, чиме ће истовремено моћи дати свој одлучујући допринос и у променама садашње западне војне алијансе, које су, по нашем мишљењу, неопходне за будуће успешне, како економске тако и политичке, интегративне процесе у свету. Тај субјективитет Европа није имала ни када је Д. Коен упозоравао на неопходност њеног учешћа у тражењу одрживе међународне равнотеже, коју претходно мора постићи и унутар својих граница, као пример другима. Без тога, и уз „наивно веровање у либерализам и аутоматизам тржишта“ свет се, и по његовом виђењу, „слепо креће у опасну авантуру чије последице могу предвидети само најпревејанији међу заговорницима тезе о крају историје“. („Погрешна дијагноза глобализацијe“, стр. 120, 121). Отада се, на том путу у авантуру, подоста тога догодило, а догађа се и даље, још увек без самосталности европске политике и без „правила игре“, као пратећих мера глобализације на чијем формулисању Европа, и по њему, мора имати основну улогу.

Правила игре, о којима говори Д. Коен, требало би да обавезују све државе у њиховом формулисању, на прихватање принципа да у условима и пред изазовима четврте индустријске револуције на темељима био и нано научно-технолошког развоја, пред којом се свет данас налази, мора бити остварен такав ниво међународне сарадње и организације, на ком ће бити могуће остварити потребан степен међусобног поверења и уважавања интереса народа, као неопходан услов за промену садашњег стања у коме се глобализацији приступа на потпуно неприхватљив начин, то јест тако како би се, са позиција моћи и силе, оствариле још веће предности за једне на штету других народа. Са више од стотину војних база на свим странама света, чији број водећа војна сила са савезницима и даље увећава, што изазива и разумљиве ефекте на другој страни, глобализација се пре може разумети као претња и страх од најгорег, него као шанса за разрешење постојећих бројних конфликата, а тиме и као нада у могућност мирног заједничког живота народа. Али, пре тих правила игре било би добро кад би се променила правила игре и у тржишном и у политичком „рингу“ односа међу људима, веома међусобно повезаним и условљеним, којима би се позиције моћи и доминација мањине над већином замениле равнотежном друштвеном моћи, о којој је у овом раду реч, а без које се не виде изгледи за успешно решавање горућих питања савременог света.

Достигнути ниво сложености и међузависности економског и културног развоја у данашњем свету, не само да омогућује већ и захтева  такву међународну поделу рада, у којој ће свака нација и сваки њен део, моћи наћи своје одговарајуће место у складу са својим природним и људским потенцијалима. А већ на садашњем нивоу привредног развоја, структуре и поделе рада, готово да не може постојати оправданост протекционизма као препреке отвореном тржишту и сарадњи. Наравно, уз неопходност мера заштите интереса слабијих земаља и њихових привредних субјеката у погледу конкурентности, коју уосталом достигнути степен развоја и економска снага на страни развијеног света потпуно омогућује. Томе на путу још увек стоје сасвим несхватљиви и неприхватљиви односи у свету, које диктирају интереси постојећих владајућих центара моћи власничких мањина крупног капитала и политичких елита, пре свега у најбогатијим земљама западног света на челу са водећом силом, Сједињеним америчким државама. На тој страни треба да дође до промена у схватању и до спремности на корекције које су у томе систему нужне, а којима би се идеологија доминације у сили и оружју заменила идеологијом такмичења и сарадње са осталим деловима света, са циљем стварања услова за одрживи економски и културни развој свих народа и за постепено смањивање огромних економских неједнакости како на националном тако и на глобалном нивоу.

Једино се на тим основама могу разјаснити, па онда и уклонити, парадоксалне последице глобализације које у земљама извозницама капитала власницима доносе велику корист, а наносе штету и изазивају протесте радника због гашења постојећих и смањеног броја отворених нових радних места у њима, уз екстремно продубљивање јаза у подели богатства. И то у најмоћнијој земљи, за пример. Процеси економске глобализације су колико неизбежни толико морају бити од користи и за народе земаља извозница и за народе земаља корисница вишка капитала и нових технологија, потенцијала који су створени и даље се стварају у најразвијенијим земљама. То је могуће уз рационалну поделу рада на свим тржиштима, али и уз равномернију расподелу користи и на једној и на другој страни, што је оствариво само у условима равнотежне моћи у свакој земљи, као што је и услов стабилног и одрживог развоја и на националном и на глобалном нивоу.

На прагу нове – био и нано – индустријске револуције човек је, захваљујући својим научним достигнућима, већ умногоме створио техничке, технолошке и материјалне претпоставке и услове у којима ће бити у стању да свој однос са природом коначно поново учини природним – јер ће о природи успешно моћи да се брине и да се према њој односи са поштовањем. А и да се удружено успешније брани од њених ћуди. Кад су односи човека према човеку и односи међу народима у питању, огромна већина људи у свету несумњиво би била сагласна у томе да међу њима никада више не буде ратних сукоба и да се народи света уједине у борби за мир у којој ће им једини непријатељи мира бити екстремисти и терористи, а њих ће у таквим условима хуманијих односа свакако бити неупоредиво мање. У томе смислу би садашњи војни савез западног света, а можда још и боље неки други уместо њега, могао постати војна снага свих демократских држава. Наде и даље остају да ће се то договарањем и сарадњом на свим странама, у корист општих интереса и за опште добро, у демократским процесима успешно и остваривати. А због мира – свакако најважнијег међу циљевима ради којих су се у њу државе удружиле – ЕУ би требало да на сваки начин очува и ојача своје јединство.

Први и најважнији услов, за све народе корисне, иначе неизбежне, економске глобализације и зближавања људи на заједничким вредностима различитих богатих културних традиција у стварању опште екуменске, васељенске, цивилизације, јесте, без сумње, обезбеђење одрживог трајног мира, а то је могуће постићи у новом светском поретку на основама равнотежне друштвене моћи, пре свега у највећим државама и најбројнијим народима света. Са правом свакога на различитост и обавезом свих на очување мира и суживот без насиља.