X Марксова исправна дијагноза проблема капитализма и Кејнзов позив на исправну терапију

Можемо, на крају, са пуним уверењем рећи да се Марксова критика капиталистичког начина производње, заснована посебно на упозоравајућој главној и „непомирљивој“ противречности тога система – друштвеном карактеру производње и приватном карактеру присвајања – може с пуним правом сматрати исправном дијагнозом узрока његове инхерентне нестабилности, чије су економске кризе само једна од његових негативних карактеристика. Историја капитализма је историја борбе две класе у процесу стварања и расподеле вредности друштвене производње. Доминација капитала над радом током целе историје данас се, и глобално посматрано, огледа у огромном јазу између енормно богатог малог броја припадника капиталистичке класе и огромне већине људи у свету на другој страни, међу којима је велики број сиромашних, знатним делом и испод границе људског достојанства. Тај јаз је основна економска неравнотежа која се огледа у хроничном дефициту агрегатне тржишне тражње, која се вештачки подстиче агресивном маркентиншком стратегијом диктираног потрошачког менталитета као полуге раста и профита. Средство је систем кредитирања потрошача, са додатним приходима од камата у корист огромно нараслог финансијског и банкарског капитала, а неизбежним последицама на другој страни, које се огледају у дужничким кризама и појединаца и држава, па и банкротствима, а редовно драстичним мерама штедње, смањењу плата, пензија и социјалних давања, а тиме и тражње са пратећим повећањем незапослености и падом производње и стандарда дела популације. И тако у круг, у циклусима. Социјализација неплаћених дугова привредних субјеката битних за систем, а тиме и продубљење економског јаза, прате сваку економску кризу. Суштина непомирљиве противречности садржи се у експлоатацији радне снаге или, блаже речено, у неравнотежној расподели новостворене вредности, на којој се темељи убрзана акумулација капитала и сталног увећавања богатства капиталистичке класе.

У међувремену историја је показала да се марксистичко схватање терапије болести тога система, које је полазило од неопходности замене приватног присвајања (и приватне моћи) друштвеним, и то насилним путем, „револуционарно“, није показало као исправно. Познато је, а показали смо и овде, у основи, зашто, и како је моћ из руку једне прелазила у руке друге мањине, уз власт „у име“ народа, са последичним дефицитом и економске ефикасности и слобода грађана. Ипак је историјска одговорност за трагику и несрећу народа коју су собом носили насилни преображаји друштвеног система, најчешће у крвопролићу грађанских братоубилачких ратова и терора, на страни система у коме доминирају центри моћи власничке и политичке мањине, која је била и неспремна и невољна за неопходне благовремене корекције система, у циљу очувања привилегија моћи по сваку цену. Можда ће се, поред све трагике, корисним показати историјска искуства кинеске и руске социјалистичке револуције, захваљујући пре свега величини и снази тих народа и земаља, и мање више релативно успешним трансформацијама власништва у процесима реприватизације, ако и у будућности успеју да циљеве социјалне правде и слобода грађана остварују ефикасним економским и друштвеним развојем на основама друштвено одговорног модела власништва приватне својине, и тако послуже као пример другим земљама и народима, како би се корисне друштвене промене спроводиле мирним демократским путем  без непотребних људских жртава.

Можемо такође са основаним уверењем рећи да се ни Кејнзов политички проблем човечанства не може успешно ни решавати ни решити заобилажењем тог централног става исказаног у Марксовој критици капиталистичког начина производње, али да се његово решавање мора извршити на миран начин. Ту видимо и кључну везу између тих важних ставова у учењима двају великих мислилаца. Прво, у Кејнзовом „Политичком проблему…“ несумњиво је садржана потврда од Маркса исказаног основног проблема капиталистичког начина производње, и друго, у њему је садржан и битно другачији, па иако на први поглед противречан, ипак једино исправан, па и остварив, и помирљив, дакле неконфликтан, миран начин решења тог суштинског проблема данашњег света. То је управо његово истицање посебне важности економске ефикасности, коју само треба на прави начин ускладити са друштвеном правдом и слободама и то тако да се не само очувају слободе грађана, (власника средстава за производњу), него да се оне (економске слободе) обезбеде и за преостали, већински део друштва пре свега за радничку класу. То је и неопходно и могуће остварити у процесу реалне демократизације друштва, по нама, само путем успостављања равнотежне моћи субјеката рада и власника капитала, спровођењем конститутивно одређеног начина примене друштвене одговорности власника капитала, у поступку релативизације, то јест нужног ограничења њихових неограничених права у располагању делом капитала, а у циљу задовољавања општих потреба друштва и обезбеђења услова макроекономске стабилности, која се постиже остварењем, поред профитне, и битне друштвене циљне функције пуне запослености.

Коликогод у Кејнзовом „политичком проблему…“ „социјална правда и слободе“ могу имати и егалитарни призвук, а са разлогом имају и социјалну ноту и значај,  суштина његовог приступа и целог његовог учења је ипак и пре свега економске природе и има за циљ економски ефикасан и одржив капиталистички систем, који није могућ на учењу класичне школе о аутоматизму тржишта, до тада готово неприкосновеном. Школе, која у основи има тежиште на улози капитала и његове оплодње кроз јачање функције управљања производњом и увећавања понуде роба и услуга, у уверењу да ће свака понуда, у условима слободне конкуренције у погледу квалитета и цена, деловањем „невидљиве руке“ наћи своју тражњу на тржишту. Велика криза тридесетих година прошлог века, са огромним падом тражње, повећањем незапослености и привредним суновратом, показала је да се такав систем не потврђује у пракси. Недовољну тражњу није било могуће повећати снижењем цена роба и услуга и номиналних надница, јер су реалне чак расле, па су предузећа нужно реаговала отпуштањем радника, и тако је настала спирала раста незапослености и пада производње и пласмана. У САД су номиналне наднице тада пале за више од трећине, али је пад цена и производње био још већи.

Кејнз је управо на поукама те кризе, и проблема незапослености коју је изазвала, уочио оно што је главна слабост тога учења – занемаривање улоге тржишне тражње. Без ње послодавци су принуђени не само да снижавају цене, да би је подстакли, већ и да отпуштају раднике, услед чега тражња слаби још више, за њом се смањује производња, незапосленост расте, а криза и проблеми се увећавају. Кејнз је анализирајући та искуства дошао до резултата која су га уверила да главно економско-политичко питање то јест тежиште тржишних односа са понуде треба ставити на тражњу, са произвођача на потрошача, чију куповну моћ је стога неопходно стално држати на потребном нивоу, и то не само запослених него и незапослених радника, па и пензионера. То учење, названо кејнзијанизмом, нашло је примену током послератне обнове и убрзаног раста светске привреде, а нарочити утицај имало је на економски развој Западне Немачке (о чему исцрпно говори Лудвиг Ерхард, реализатор те теорије у пракси, у својој књизи: Wohlstand für Аlle, ECON, 1990) и неких других европских земаља у облику привредног модела под називом држава благостања, у ком се у пракси потврдила његова теорија тржишне тражње и принцип уважавања улоге потрошача за тржишну равнотежу. Али је примена тога модела већ после неколико деценија попустила под притиском идеологије доминације и система неолиберализма, чак толико да је Кејнз, заједно са Марксом, као што наводи Кругман, постао непожељан, па и забрањен, на неким америчким универзитетима.

Без реформе тог система, неолиберализма, о којој у овом раду говоримо, коју видимо као могуће решење задатка који је наследницима оставио Кејнз, тешко да је могуће наћи пут и начин, ако не уклањања, онда барем битног смањења, односно ублажавања непомирљивости речене основне противречности капиталистичког начина производње, како ју је означио Маркс. То би била права терапија у решавању исправно уоченог правог проблема, прави лек за главну болест капитализма. У питању је само нужна и корисна корекција тога система, која би такође значила и негацију идеологије доминације у њему, а која опет проистиче из принципа неоганичености слобода власника, а онда и носилаца политике. То би омогућило успешно рециклирање вишкова финансијског капитала о чему говори нобеловац Стиглиц, па и начин којим би се убудуће спречавало да се такви вишкови, у оквирима, данас до те мере осамостаљеног и од друштвене контроле отуђеног, светског приватног финансијског и банкарског система, и формирају. То би се постигло демократском интервенцијом друштва у области коришћења дела приватног, пре свега, крупног финансијског и банкарског капитала, за намене од општедруштвеног интереса, чиме би се остваривала и неопходна друштвена контрола тога система.

Основни социјални проблем, као непосредни производ те, до сада непомирене, противречности – дубоки јаз у подели богатства са тенденцијом сталног увећавања – имао би тенденцију смањивања, односи понуде и тражње би се уравнотежавали, јер би кредит повратио своју основну економску функцију премошћавања јаза у тим односима и на тржишту текуће и инвестиционе потрошње, задуженост корисника кредита ретко и спорадично би прелазила критичне границе, па би корени криза у основи били уклоњени. То би био либерализам са социјалном правдом и економским слободама за све грађане у друштву истинске демократије. И у свету толеранције, мира и сарадње људи, народа и држава. У хармонији са природом. Па би такав систем сасвим оправдано могли називати и домократским либерализмом и демократским социјализмом, јер би у њему на основама заједничких вредности, економске ефикасности и, до сада неостварених, социјалних тежњи, то јест социјалне правде и слобода за све, била помирена два данас супротстављена система. А само можемо претпоставити у којим срединама би, бар за прво време, више по вољи био први, а у којима други назив. Најважније је то да би садржаји такве суштинске демократије једнако добро одговарали интересима огромне већине грађана и на једној и на другој страни, а у основи и трајно били на корист свим грађанима света.

Јер свет је суочен са новим великим проблемом. Почетком деведесетих година прошлог века, у књизи за Римски Клуб, Нове границе раста, као и двадесет година раније, на бази комплексне анализе, Д. и Д. Medоуз и Ј. Рендерс убедљиво аргументују у којој мери је управо капиталистички (нео)либерални економски систем одговоран за загревање земљине атмосфере и глобално стање природне средине у којој се свет тада налазио. Отада се не виде озбиљне назнаке промена које би тај систем квалификовале као природно прилагодљив и за природу подношљив. Напротив, за последњих 20 година човечанство је повећало свој еколошки дуг планети за два месеца – ове, 2017. године, годишњи биокапацитет природе потрошен је већ другог августа, док је 1997. то учињено крајем септембра. Да би 2050. била враћена равнотежа екосистема, требало би годишње направити позитиван помак за 4,5 дана. Због тога остајемо у уверењу да оздрављење природне средине и постизање „одрживог стања еколошке и економске равнотеже“, за шта пледирају аутори, није остварљиво без оних промена у капиталистичком систему производње о којима  у овоме раду говоримо, а које је, уверени смо, могуће постићи у процесу успостављања равнотежне моћи рада и капитала у доношењу најважнијих одлука и на националном и на глобалном плану, што би, такође, био и начин успешног решавања Кејнзовог политичког проблема човечанства. Све указује на то да је начело неограничености економских слобода, на коме се темељи неолиберални капиталистички систем, у флагрантној противречности са ограниченим природним, не само економским, ресурсима, што под још већи знак питања ставља основаност и одрживост енормних социјалних разлика међу људима и у националним и у глобалним размерама, имајући у виду једнака права на здрав живот људи и садашње и будућих генерација.

Далеко од тога да су проблеми о којима је овде реч изван дискурса научних кругова и на трибинама западног света. Али то што се они успешно не отклањају лежи у чињеници да се аутори по правилу и не дотичу питања карактера основног продукционог односа капиталистичког система производње – односа између рада и капитала у функцији максимизације профита – па зато ни на оно што из њега законито проистиче, а то су идеологија доминације и елитистички, мањински карактер моћи, у којима леже корени и економских и политичких криза капитализма, са свим негативним последицама по живот већине људи данашњег света. Уместо тога, у најбољем случају, траже се решења у смислу „модерног разумевања друштвено одговорног корпоративног управљања“ и у том погледу одговарајућег понашања менаџера крупних корпорација. Тако да такво залагање, за решавање актуелних, и не само актуелних, проблема, у иначе изврсном прилогу: „Није све у профиту“, Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума, уочи једног ранијег скупа у Давосу, (НИН бр. 3342), које веома подсећа на оно о чему смо овде цитирали Х. Шмита, можемо посматрати као добронамеран, али за промене на боље нажалост слабо користан, савет онима чији лични интереси, па и они који се тичу опстанка у функцији, уз ретке и нетипичне изузетке, далеко надјачавају сваки други осећај и обзир у обављању веома важних послова. Видели смо ипак велики напредак који је постигнут овогодишњим окупљањем у Давосу, где је у наступу кинеског председника Си Ђинпинга изражен отворен захтев о нужности новог међународног поретка, у чему позиви на морал моћних сами ни издалека не могу помоћи.

То се мора разумети, јер у идеологији доминације и систему односа неограничених слобода тржишне конкуренције са циљем максимизације профита, једва да може бити места за обзире према другима, па је и тзв. јавни морал, као врлина од нарочитог значаја за односе у друштву, у томе систему, очигледно не баш нарочито позиционирана категорија у личном систему вредности управо код тих људи, који је и сам прилагођен или боље рећи предодређен вредностима тога система. Јер, ко је више од њих позван да брине о тим вредностима или боље речено интересима и тога система и њиховим сопственим? Алтруизам може ту и тамо да се „опрости“ појединим власницима и то је највише што није табу тема кад је приватна својина у питању. Иако би испред интереса мањине и система морали бити интереси целог друштва, што би требало да је уверење и богатих власника. Као и да увек буде јасно који су прави интереси друштва. То је легитимно демократско питање на које би се у друштву морали увек имати и увек могли демократски исказати јасни одговори.

То говори о величини, па и недодирљивости моћи власника крупног капитала, као основе система у коме царује идеологија доминације политичких елита моћних држава западног света и њиховог савеза, у коме се, у најбољем случају, толеришу само они погледи и предлози за побољшање стања и смањење проблема, који се изражавају у облику позива на морал моћних и одговорних. А све оно што би могло личити на критику и захтеве за промене у систему, које би се тицале карактера моћи, излази из оквира прихватљивости за њене носиоце у систему, који се иначе сматра „природним и најбољим“, и изнад свега још и демократским, и поред свих битних демократских дефицита. А решење проблема у функционисању савременог капитализма, показали смо, мора се тражити и може се наћи само у процесу истинске демократизације и то, уверени смо, у смислу решавања „политичког проблема човечанства“ како га је дефинисао Ј. М. Кејнз – успешним повезивањем економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама грађана, које се може остварити само заједничким доприносом власничке мањине и радничке и друге већине грађана, прве одлучујуће у економско-тржишној, друге у политичко-институционално-демократској сфери одлучивања, а на општу корист свих грађана.

У питању је заправо друштвена одговорност субјеката присвајања, која произилази из друштвеног карактера рада у процесу проиводње и стварања капитала, а отуда и његовог друштвеног карактера у функцији материјалне и вредносне основе економског и друштвеног развоја. Док је одговорност која се односи на онај део друштва, субјекте извршиоце радних операција и задатака, чије се учешће и у стварању и у потрошњи укупног друштвеног производа мери висином њихових надница и плата, већ испуњена реализацијом производње и потрошње потребног производа, дотле се одговорност субјеката власника капитала, протеже и даље, на преостали део, вишак вредности друштвеног производа, у смислу и његове и укупног капитала, за друштво сврсисходне, корисне употребе. Та одговорност у условима и услед њихове неограничене моћи у коришћењу капитала у правилу изостаје.

У томе су, као што смо видели, основи узрока економских криза и то је оно што мора и што може бити отклоњено само успостављањем равнотежне друштвене моћи, којом ће онај дефицит у погледу одговорности власничке, а онда и политичке елите, условљен односима одређених функцијом профита као искључивог циља у тржишној сфери одлучивања, бити надомештен њиховом одговорношћу у политичкој сфери одлучивања у којој ће, заједно са парламентарном већином, учествовати у процесу одлучивања о употреби сразмерног дела капитала за задовољавање општих друштвених потреба, при чему ће се, у складу са циљевима стабилног и одрживог развоја и равнотежн(иј)е расподеле остварене вредности, у систем укључити и циљна функција пуне запослености.

Тиме би се обезбедио онај, за систем веома битан, елемент отпорности на кризе. То је макроекономска компонента економске ефикасности, онај до сада недостајући фактор, који је, поред микроекономске ефикасности тржишног механизма одлучивања, од битне важности за стабилан и одржив развој. То је и услов за постизање склада између права и одговорности, важећих за све, стања у коме не постоји дефицит у одговорности једних који би угрожавао економске слободе односно права других, склада у коме би равнотежа друштвене моћи омогућавала слободно испољавање и подједнако остваривање интереса свих грађана. То захтева оне реформе, којима би се под друштвену контролу ставио нарочито крупни финансијски капитал, у смислу његовог усклађивања са нормалним функционисањем реалног сектора друштвене производње, а тиме и реалним потребама грађана. Таквом суштинском реформом основног, продукционог, друштвеног односа у владајућем неолибералном капитализму, били би створени услови у којима би се јавни морал власничке, менаџерске и политичке елите, институционално и функционално саобразио са оном њиховом природном улогом која је сваком успешном демократском друштву неопходна. А таква реформа постојећег система била би и најбоља основа за нови међународни поредак.