XII Реформе су хитне, морално оправдане и могуће
Како би човек своју будућност градио на богатом историјском искуству и традицији стваралаштва и напретка уместо на сукобима, ратовима, разарањима, злочину и геноциду, друштвени систем мора на глобалном плану доживети преображај у смислу афирмације оних друштвених вредности, које ће човеку омогућити да се избори против два највећа зла – ратова и сиромаштва. Веома битна места међу тим вредностима у систему свакако заузимају економска ефикасност, друштвена правда и економске слободе грађана. Основне промене које у том циљу морају да се остваре у друштвеним системима, пре свега у владајућем систему неолибералног капитализма, односе се на карактер моћи. Уместо моћи власничке и политичке мањине над друштвеном већином, неопходно је политичком реформом система економских односа успоставити равнотежну друштвену моћ. Тиме би био остварен историјски преображај за који је човек досадашњим развојем омогућио и материјалне и културне претпоставке, а истовремено створио и саму нужност.
Сав материјални и културни напредак у историји људског рода, остварен је у периодима мира радом и стваралаштвом и генија и обичних, махом незнаних људи свих народа и култура. Истих оних који нису имали једино моћ којом би спречили ратове, у којима су постајали само жртве било у поразима било у победама у славу својих вођа. За које је историја писана и по којима се највише памти. Демократски карактер историјски нове равнотежне друштвене моћи требало би да буде гаранција мира и трајног напретка за све народе у историјски новом истински демократском поретку у свету.
Претходна анализа води нас поузданом закључку да се равнотежна моћ у друштву по својој суштини, у највећој могућој мери, подудара са суштинском демократијом и да самим тим, у истој мери, представља облик и начин успешног помирења основне, а непомирљиве, противречности капиталистичких односа производње, оне између рада и капитала, у систему неограничених слобода тржишне конкуренције, са искључивим циљем максимизације профита, а тиме и основу за афирмацију наведених економских и друштвених вредности и за уклањање узрока и економских криза и ратова међу народима. Једини начин да се то постигне јесте демократска институционализација одговорности власника приватног капитала у циљу његовог коришћења у складу са његовом друштвеном функцијом, а то значи на начин који мора задовољавати друшвене потребе и интересе, уз постизање пуне запослености, као дела, уз профит, јединствене циљне функције у систему тржишне привреде и приватне својине.
Нужност реформи претпоставља промену свести и носилаца идеологије доминације, уз прихватање реалности једино могућег, мирног начина, свеобухватног решавања проблема пред којима се данашња друштва налазе, у циљу заједничке будућности народа у миру и сарадњи. Треба, а и разумно је очекивати, да до такве промене дође, прво, зато што у том правцу делују објективни процеси развоја у свету и пружена рука сарадње других великих народа и земаља, друго, што су енормна богатства и велики људски, научни, технолошки и културни потенцијали тог дела света и неопходност сарадње у међузависности, свих са свима, неодвојиви у стварању такве заједничке будућности, и треће, што другог пута и нема. Уза све то, нужност реформи не допушта ни алтернативу одлагања.
Било би стога добро кад би све оне, тајне и мање тајне, организације елитних кругова западне алијансе (Савет за иностране односе, Билдерберг група, Трилатерална комисија, Светски форум, Фонд Горбачова и, и, …, в.: О. Платонов: „Светска влада у сенци“) узеле у разматрање и посветиле дужну пажњу „Општој декларацији о одговорностима човека“ ексканцелара Х. Шмита и др… То би био први корак на правом путу, на коме би се једно по једно, а у органима УН, могла решавати најважнија питања и проблеми данашњег света. Многи чланови тих тајних организација, припадници богате елите земаља западног света, бивши председници, премијери, чланови највиших државних органа, судова, директори највећих корпорација и банака, Федералних резерви, СБ-е, ММФ-а, највећих института, професори најзначајчнијих универзитета… суочили би се, могуће, притом, са озбиљном упитаношћу о карактеру сопственог морала и можда нашли и начина да га ускладе са својим положајем и великом одговорношћу и пред својим друштвима и пред светом, а на крају и са појмом елите којој припадају. То би значило велику промену, јер би тада само и било могуће да се и на агендама тих скупова, а онда и у државним институцијама и на економским форумима, нађу права питања без којих нема правих одговора и решења за најважније проблеме данашњег света.
Јасно је, међутим, да решење централног проблема капиталистичког друштвеног система садржаног у овде истицаној непомирљивој противречности између рада и капитала, не овиси само, па ни пре свега, о личном схватању сопственог морала и савести припадника владајуће класе, јер су то субјективни елементи одређени у великој мери самим системом, као што је њиме одређен карактер и економске и политичке моћи и власти, која његовој суштини, израженој у неограниченој слободи како стицања тако и располагања богатством, капиталом, на профитној основи, и одговара. Тај проблем мора и може бити у највећој могућој мери решен само на објективној основи уравнотежавања интереса обе стране у томе основном друштвено-економском односу. Та објективна основа је демократска институционализација одговорности власника капитала у смислу коришћења једног његовог дела у циљу задовољавања општих друштвених потреба.
Афирмацијом циља пуне запослености поред профита и демократизацијом капиталне основе, обезбедила би се поред микро и макроекономска ефикасност и уклонили основни узроци економских криза. Економски раст и развој били би на тај начин усклађени са функционалном и персоналном расподелом новостворене вредности, што је и основ и начин смањења данас огромних економских неједнакости. Спознаја о објективној нужности реформи капиталистичког система треба да је истовремено и спознаја да су само еволуционе промене рационална решења која омогућују стабилан и одржив напредак, а и спознаја и таква решења могу се остварити само уз одлучујући допринос управо најодговорнијих људи у свим структурама друштва. А револуционарни карактер имале би већ сама таква довољно широка спознаја и такве идеје о нужности и начину на који би се реформе могле успешно извршити и постати општеприхваћене у друштву.
Равнотежна друштвена моћ на националном нивоу, која би се темељила на афирмацији општих друштвених вредности као што су економска ефикасност, друштвена правда и слободе грађана, била би поуздан основ уравнотеженом развоју и на националном и на глобалном плану, а на тој основи би и међународни односи постали и успешно опстајали као односи конкуренције и кооперације уместо сада преовлађујућих односа конкуренције и конфронтације, који не могу проћи без таквих идеологија као што су идеологија доминације и хегемонизма, које неизбежно воде економским неједнакостима са кризама и ратним сукобима. На уштрб људских права, демократије и општег добра.
Промене, то јест корекције, у, данас у свету доминирајућем, друштвено-економском систему неолибералног капитализма, које у овоме раду заговарамо, у покушају да укажемо на могући начин помирења економске ефикасности са друштвеном правдом и економским слободама грађана, а тиме и решења политичког проблема човечанства, који нам је у наслеђе оставио Кејнз, а који се и данас једнако, ако не и више, као у његово време, мора сматрати акутним, омогућиле би, уверени смо, уклањање главних узрока и економских криза, и сиромаштва и глади, и међународних ратних сукоба, чиме би биле створене основе одрживог економског и културног развоја демократских друштава, измирених са природом, на основама друштвено одговорне приватне својине и јединственом циљном функцијом профита и пуне запослености.
У таквом систему више не би постојале битне разлике, сем у називу, између демократског либералног капитализма и демократског социјализма. То би било, дакле, оно што немамо – а што би променама добили – истинска, суштинска демократија. Негде би то и даље био капиталистички систем, али битно друкчији, онај са социјално одговорним капиталом и слободама за све грађане. На другој страни би га, такође са разлогом, јер би био систем са истим вредностима, називали социјализмом, а на свим странама света људи би га подједнако оправдано могли сматрати демократским поретком у коме би народи могли да граде своју будућност у миру, сарадњи, релативном спокоју и благостању, у хармонији са природом, јер би удружени, у таквом друштвеном поретку објективно били у стању да се успешно супротставе како ратним тако и терористичким и свим другим екстремним недемократским покушајима. Капитал би, у складу са својом природом, у пуној мери остваривао своју друштвену функцију у корист свих грађана, а не само власничке и политичке елитне мањине.
При свему томе није тешко имати исправан став у погледу тога колико је Кејнзов политички задатак човечанству, да нађе пут ка помирењу економске ефикасности са социјалном правдом и слободама грађана, далеко од утопије, иако близак идејама и жељама људи за бољим животом, зато што у основи има управо најосновније друштвене потребе садржане у томе „задатку“, али и свест о реалности и могућности, па и њиховој остваривости у временима која су после њега и дошла. Утолико је мање разумљиво и мање прихватљиво што је тој теми до данас посвећено тако мало пажње у економској науци. У сваком случају, тај задатак није обављен, а данас је више него икад актуелан. Оно што је у том задатку најбитније – социјална правда и слободе грађана – може послужити као индикација колико су социјални погледи хуманисте Томаса Мора, и његов морални лик, могли бити блиски Кејнзу. Међутим, мора се пре свега имати у виду да је економска теорија великог економисте заснована на строгим економским принципима и аргументацијама, као и да је његов задатак упућен првенствено економистима либерално тржишне оријентације, управо ради тога да преиспитају до тада међу њима још увек неприкосновене ставове теорије класичне школе Адама Смита, о тржишном аутоматизму („невидљиве руке“) у успостављању економске равнотеже. Он је својим колегама наследницима оставио и кључ за решење тога задатка, доказавши пресудан значај тражње, у односу на понуду, у успостављању тржишне равнотеже, а тиме и значење пуне запослености и улоге коју широке радне масе и други делови друштва, потрошачи, лишени власништва над капиталом, треба да имају у ономе што се сматра улогом и задацима политике. И да зато мора бити и битан елемент економског система.
Кејнзовим учењем је тако пролетаријат, радничка класа, уз друге делове радног света, стекао ону научну подршку за своју оправдану друштвену улогу политичког субјекта, коју, разуме се, није могао остварити на бази утопијског, револуционарног поклича (из „Манифеста...“ К. Маркса и Ф. Енгелса) „пролетери свих земаља уједините се!“ Та је улога, уз иначе већ створене материјалне и научно-технолошке претпоставке, остварива само у демократском уређењу, које ће се у свом пуном значењу моћи остварити тек пошто институционалним процесом буде успостављена равнотежна друштвена моћ, у којој ће радничка класа на политичкој сцени постати, уз класу власника, истински и равноправни политички субјект. Прво у свакој земљи понаособ, а онда и на међународној политичкој сцени. Тиме треба да буду створени услови за равноправну сарадњу међу земљама и народима, а тиме и за уравнотежен одрживи развој у глобалним оквирима, у коме ће важну улогу играти и доследно бити примењивана власничка одговорност у смислу служења капитала и општој добробити.
Када посебно наглашавамо да су промене о којима је реч, не само нужне и моралне, него и могуће, имамо у виду и реалне претпоставке које су, такорећи, већ на путу остварења. О томе смо већ говорили кад смо истицали нарочити значај Републике Кине у којој је на неки нарочит начин равнотежна друштвена моћ субјеката рада и титулара својине над капиталом постала веома успешан национални модел развоја. Приватна својина и крупни капитал не само домаће провенијенције, већ и у виду великог присуства страних мултинационалних корпорација, економска је стварност у Кини. Та велика земља је, по бруто домаћем производу исказаном кроз паритет куповне моћи, што је иначе објективан показатељ кад је у питању поређење међу државама, већ на првом месту у свету, а није далеко време кад ће Кина и у другим областима, а не само у економском погледу, постати доминирајућа на светској сцени, имајући у виду све потенцијале и потребе тог великог народа. Истовремено је, са друге стране, захваљујући систему једнопартијске власти комуниста, радничка класа доминирајући политички фактор.
При томе, то није више систем доживотне владавине једне личности, већ смена владајућих органа власти у циклусима својеврсног демократског партијског изборног система. У том облику политичке власти остварује се, извесно, врло успешна функција макроекономског усмеравања дела капитала у области од општег националног интереса, пре свега у изградњу складне економске (инфра)структуре како на унутрашњем плану тако и у спољнотрговинској размени, а исто тако, што је врло значајно, и у све равноправнијој улози на међународној инвестиционо-развојној сцени („… само Кина има супербрзе возове на готово 5.000 км… САД нема ниједан. Пекиншки и Шангајски аеродроми су, по ефикасности и елеганцији неколико деценија испред аеродрома у Вашингтону и Њујорку“, признаје З. Бжежински, op. cit.) С обзиром на то да је и та активност под контролом централне политичке власти, која, мора се објективно признати, нема карактер и циљеве идеологије доминације и хегемоније, она има велику предност над конкурентима са друге стране, нарочито у земљама у развоју. Нема сумње да је актуелни друштвеноекономски модел Кине било могуће остварити у првом реду захваљујући „закону великих бројева“ то јест величини, јединствености, а отуда и снази и самосталности тога народа, који није подложан нежељеним утицајима са стране, као што су то врло често мале земље. Народ Кине је у том погледу остварио и економске и политичке потенцијале, који могу имати историјски важну и одлучујућу корисну улогу у обликовању заједничке будућности у миру и сарадњи за добробит свих народа света.
Кинески „нови пут свиле“, или службено: „један појас – један пут“, који се сматра највећим стратешким пословно-инфраструктурним пројектом у историји човечанства (улагање од око 900 милијарди евра) може бити исто тако велика шанса за остваривање оне повезаности Европе и Азије и стварања заједничког економског простора, о којој смо овде говорили. Сведоци смо зачетака тога процеса. Кина је већ у Европи. Симболика свиле требало би да асоцира на меку и фину моћ, коју ће примењивати све учеснице у томе процесу, и на корист за све, која треба да буде сјајна попут свиле. Роба и људи неће се, наравно, кретати као некад караванима, већ модерном железницом и другим најсавременијим транспортним средствима, копном, водом и ваздухом. Да и не говоримо о напретку у области технологије информација и комуникација између људи на планети. У току су значајни послови закључени са земљама на Балкану, југоисточној и средњој Европи, који треба да својом успешношћу препоруче Кину као великог и поузданог партнера у пословању са великим земљама европског континента. Оно што је за Србију од највећег значаја јесте то да се она на Западу већ са разлогом схвата као земља која је, међу првима, постала искрени политички пријатељ, а све више и, за Србију посебно значајан, економски партнер Кине у Европи, и која ће моћи бити важан мост у тим односима, јер је за Кину од највећег значаја управо искреност и поверење које две земље узајамно гаје у међусобним односима, а те вредности треба да постану једнако битне и једнако цењене у, за све корисној, будућој сарадњи, Кине и других земаља Европе. У коју Кина, како каже њен председник Си Ђинпинг, улази кроз капију, коју јој је отворила пријатељска Србија, и која се трајно држи широм отворена.
У вези са питањима успостављања економске равнотеже и стабилности без криза, као услова одрживог развоја, морамо имати на уму да на савременом нивоу развоја производних снага и у условима либералног капитализма, улогу приватне својине треба посматрати са два аспекта: са аспекта присвајања вишка вредности, односно профита, и са аспекта коришћења капитала. Оба аспекта приватне својине битна су за економску ефикасност, коју опет посматрамо у два вида: на нивоу предузећа као микроефикасност и на нивоу укупне привреде као макроефикасност. Прва није довољна за општетржишну равнотежу и стабилност. Ризици од економских криза могу се отклонити само ако постоје и битни елементи макроефикасности. Најважнија је међу њима довољна агрегатна тражња на тржишту, која се не може постићи без одговарајућег нивоа запослености радне снаге, као услова стабилног система проширене производње и потрошње. То је битан економски разлог због кога пуна запосленост треба да, поред профита, постане равноправни део јединствене циљне функције економског система. То претпоставља, као што и омогућује, одговарајући обим и структуру материјалне производње окренуту реалном задовољавању текућих потреба становништва, али и улагања у области од општег друштвеног интереса, као што су инфраструктура, образовање, очување природне средине и сл.
То нас опет доводи до питања начина одлучивања о употреби једног дела капитала, којим се то омогућује. Наш је приступ да се код тога не сме угрожавати институт приватне својине, као што су до сада били погрешни историјски примери њене замене државном, „друштвеном“ или „самоуправном“, већ да се, у складу са друштвеним карактером капитала и у погледу његовог стварања и у погледу нужности његове ефикасне употребе, остварује и његова друштвена функција, применом принципа који је изложен у овоме раду. А то је принцип равнотежне друштвене моћи, којом би се на најбољи начин, како то досадашња анализа, уверени смо, успешно показује, демократским путем, одговарајући део, и даље приватног, капитала усмеравао у задовољење општих друштвених потреба, и уз пуну запосленост преко агрегатне тражње постизала економска стабилност, а тиме у исто време отклонила, или барем у највећој, а потребној мери, ублажила постојећа „непомирљива противречност у односима рада и капитала“ и „помирила економска ефикасност са социјалном правдом и слободама грађана“. Тиме би се у великој мери спречили корупција и криминал, утаја пореза преко пореских „рајева“ на многим дестинацијама у свету и оф шор компанија на њима, и сл. (о којима сведоче „панамски“ и други „папири“, а и званични подаци ММФ-а о годишњем износу мита у свету од близу 3% укупног светског ДБП), што су такође, као и пуна транспарентност токова капитала, претпоставке од битног значаја за макроекономску ефикасност и општу привредну стабилност.
Дело К. Маркса настало је у деветнаестом веку, у време прве индустријске револуције, а дело Џ. М. Кејнза у двадесетом, у време друге, док је још капитал и у развијеним земљама био редак фактор. Данас у двадесетпрвом веку, у доба треће и на прагу четврте индустријске револуције, на основама био и нано научно-технолошких достигнућа, то више није случај. Капитал је данас пре обилан него редак фактор, и односи између рада и капитала треба, а и могу, да доживе битне промене, које би доносиле корист не само власницима капитала него и субјектима рада, а тиме и општем добру, јер би променама на тај начин омогућеним, били отклоњени главни узроци економских криза, али и ратова, а тиме створени и услови за стабилан и одрживи развој, за оздрављење и трајну бригу о природној средини, као и за достојан животни стандард и слободе грађана.
Будућност, на коју одлучујуће утиче научно-технолошки прогрес, доноси, међутим, са собом и озбиљне ризике, јер тај прогрес, поред корисних, има често и штетне утицаје на начин живота, здравље људи и односе у друштву. Узрок је, у великој мери, у недовољном напретку хуманистичких наука, чије је финансирање, у погледу приоритета, не само код корпорација него и код држава, далеко иза техничких и природних наука. То је лако разумети ако се има у виду интерес носилаца моћи у либералном капитализму у одбрани постојећих односа, а тиме и против њиховог сталног унапређења, што је иначе природни задатак друштвених наука.
Свет је данас или већ добро искусио онакву будућност какву му је предсказивао Џорџ Орвел 1948. у свом роману „1984“, или је тек на првим корацима ка оној коју је видео Олдос Хаксли још 1932. у своме једнако чувеном ремек-делу, роману „Врли нови свет“, приказао у радњи која се одиграва далеке 2540. године. Ни један ни други нису човеку предвиђали лепу будућност, иако су је видели са две различите, а подједнако ружне стране. Први је страховао да ће нас уништити оно што мрзимо, други оно што волимо, по Орвелу бићемо контролисани наношењем бола, мучењем и страхом, по Хакслију бићемо контролисани путем задовољства, разонодом и забавом, тривијалностима. Били су у својим опоменама, то већ данашња стварност потврђује, у праву обојица. А посебно у ономе у чему се нису ни најмање разликовали: да ће контролу над нама имати моћна мањинска олигархија и то уз помоћ контроле над тековинама научно-технолошке револуције.
Савремени научници упозоравају на те опасности. Оне су пре свега у томе што је развој науке и технологије и данас као што је био и до сада, изван неопходне контроле друштва. А како томе развоју „не постоје границе у идејама и методологији, оне морају постојати у примени резултата тога развоја, и при томе се морају заснивати на принципима и разлозима етичке природе“, на шта посебно упозорава академик Зоран Л. Ковачевић („Сусрет и сукоб са науком“). Самим тим, те границе не могу бити одређиване у име интереса мањине и профита, већ у циљу заштите интереса целога друштва. Друштвена пажња мора, сматра академик Ковачевић, бити посвећена односима хуманистичке и научнотехничке културе, науке и етике, политике, уметности и религије.
А што се тиче поуке из дела двојице великих писаца, Орвела и Хакслија, у погледу узрока положаја човека у будућности, њу би првенствено требало да видимо у чињеници, а и схватимо као упозорење, да се ти узроци у суштини односе на облик, карактер и субјекте власти и моћи о којој говоре, пре него на тековине научно-технолошког прогреса, којима ће се они служити. Јер, код овог другог у питању је само мања или већа софистицираност начина држања човека у покорности, што се током целе људске историје мењало и усавршавало, па ће тако, нема сумње, бити и у будућности, уколико останемо пасивни посматрачи, а тиме и објекти и жртве тих процеса. Јер оно прво, мањински карактер сопствене власти и моћи, субјекти одлучивања, моћна олигархијска мањина, има у виду да и даље задржи за себе, по могућности заувек, и да то, као свој основни циљ, брани свим могућим средствима. Та средства ће им, нарочито финансијска, све док су у таквој позицији, увек бити на располагању, и разумљиво је да ће због тога недостајати нарочито на оној страни на којој су неопходна, поред осталог, и за бржи развој друштвених наука, које су, или би по природи ствари требало да буду, од главне помоћи за унапређење односа у друштву, а то је и до сада увек, највећим делом, био узрок њиховог споријег напретка. Подршку ће на том пољу, редовно као и до сада, имати они други научници, чија су дела по вољи носилаца моћи и власти. Само ће равнотежна друштвена моћ бити сигуран фактор корисних промена и на том пољу.
Оно на шта смо у овом раду настојали да укажемо јесте да су промене система о коме је реч неопходне и могуће, да оне морају бити оствариване на миран и демократски начин и у интересу људи широм света, па и у интересу власника капитала и њиховог угледа у друштву. У том смислу указали смо да је то могуће постићи успостављањем демократског система равнотежне друштвене моћи, која треба да замени неограничену моћ власничке (и политичке) мањине. Једино на тај начин биће могуће постићи уклањање или бар битно смањење противречности интереса субјеката света рада и субјеката капитала, и помирити економску ефикасност са друштвеном правдом и слободама грађана. То су питања, која су, као најважније проблеме уочили и као задатке, човечанству у наслеђе оставили велики мислиоци (не само Маркс и Кејнз), и чије је успешно решавање у данашње време и нужно и могуће.
Визијом равнотежне друштвене моћи, која би требало да заслужује даљу разраду и конкретизацију, ми смо истовремено све време на терену људских права прокламованих у Општој декларацији о правима човека, усвојеној у УН још 1948. године, а тражећи одговоре у погледу могућности за њихово остваривање нисмо могли заобићи „Општу декларацију о одговорностима човека“, која је у облику предлога у УН још од 1997, и из које (чл. 9, 10. и 11.) овде понављамо, по нашем мишљењу, најважније ставове.
„Сви људи којима су дата неопходна средства, имају обавезу, да предузму озбиљне напоре како би се превладали сиромаштво, потхрањеност, необразованост и неједнакост. Потребно је да они подстичу свуда у свету одрживи развој, како би се свим људима обезбедили достојанство, слобода, сигурност и правда.“
„Сви људи имају обавезу да унапређују своје способности, труд и залагање, потребно је да сви имају једнак приступ образовању и корисном раду.“
„Свака својина и сво богатство морају се употребити с пуном одговорношћу и у сагласности са праведношћу а за напредак човечанства. Политичка моћ не сме бити примењена као средство владања, већ у служби економске праведности и социјалног уређења“.
Обе декларације, како им и само име говори, начелног су, декларативног, карактера. Оне се ослањају на савест, добру вољу и морал међународних тела, држава, привредних субјеката, а пре свега појединаца. Видимо у овоме тексту, уз наш коментар, и начин на који се у својој књизи у том погледу носиоцима моћи у привреди и банкама обраћа Х. Шмит, почасни председник InterAction Council-a, тела у име којега је са 25 бивших председника држава или влада, документ поднео ген. секретару УН Кофи Анану. Нема сумње да су поједине међународне институције у оквиру својих aктивности имале понегде у виду и неке од ових и других ставова из ових декларација (од којих друга још није постала службени документ). Али, исто тако нема сумње да у области људских права и даље постоје сувише велики проблеми и да се, у том погледу, у основи, ништа није суштински променило. Што се реално није могло ни очекивати, пошто се отада ништа није догодило ни у погледу промене друштвених односа, којима би економске слободе биле омогућене и великом делу грађана, онима који живе без могућности запослења и у сиромаштву. А поменуте резолуције се тих питања и не дотичу, сем пледоајеа и ослањања на морал одговорних и моћних, а тиме се, нажалост, не може готово ништа значајније учинити и поправити.
У овом раду ми смо са довољно битних аспеката анализирали и аргументовано указали на то да је питање људских права у сржи самих продукционих односа и да оно не може бити ни издалека задовољавајуће решено док ти односи носе обележја савременог неолибералног капиталистичког система неограничене слободне конкуренције, а то значи и неограничених права власника крупног капитала, како у процесу његовог стицања тако и нарочито у начину његовог располагања на принципима искључивог циља тога система – профита. А надамо се да смо и, једнако тако довољно убедљиво, показали да су у таквом систему друштвених односа истовремено и главни узроци економских криза, као и да у њему нема услова ни за суштинску демократију. То су односи моћи мањине над друштвеном већином и на идеологији доминације и хегемонизма засноване политике, која даје печат и међународним односима конфронтације, неповерења, несигурности, напетости, наоружавања, ратних опција и сталних ратних жаришта. И, на крају, да су реформе тога система нужне и хитне и да се оне једино успешно могу остварити на принципима успостављања равнотежне друштвене моћи субјеката рада и субјеката капитала, која се мора и може остваривати само на миран начин, у институционалним демократским процесима, који су у тим односима економских слобода за све грађане једино и оствариви, како у свакој друштвеној заједници тако и на глобалном плану.
Само у условима равнотежне друштвене моћи могу се дефинисати и у пракси ефикасно реализовати општеприхваћени облици и садржаји одговорности носилаца власништва нарочито крупног капитала, у циљу коришћења богатства „у сагласности са праведношћу а за напредак човечанства“, а тиме и за задовољавајуће остваривање људских права. У поменутој Резолуцији о одговорностима човека начелно је исказана, а у овом раду покушана и теоретски да се образложи, потреба реформи система неолибералног капитализма у првом реду прихватањем елемента одговорности власништва над капиталом. Она може да постане реална обавеза носилаца власништва тек пошто буде институционално дефинисана као елемент система. Разуме се по себи, да то претпоставља ширу научно-стручну расправу, а потом, евентуално, и најшире демократско разматрање свих релевантних аспеката те теме.