XIII Србија – на светлијој страни историје

У овоме поглављу, желимо, на крају, да суштину онога што смо у претходном тексту покушали да искажемо у начелу и у општем смислу, прикажемо и на конкретном примеру Србије. Можда је то и најпогоднији пример, јер је српски народ током своје историје, претрпео много као жртва идеологије доминације и хегемоније – и током пет векова турске власти и два светска рата у последњем веку. А онда и на самом његовом крају у догађају незапамћеном током целе историје људског рода – агресији најмоћније војне силе икада на народ апсолутно немоћан да јој се одупре, сем неприхватањем понижења, ма и уз огромне жртве, као увек у својој историји. Акту агресије бесправном, беспримерном и нелегитимном, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација као надлежног тела међународне заједнице (због чега ни један циљ те агресије не може бити сматран легитимним), акту насиља и чињења зла недужном народу, само у циљу демонстрације ароганције и ширења сопствене моћи војне силе западне алијансе, злочиначком чину против човечности, уза све то још и иронично названом „милосрдним анђелом“, злочину чије су жртве људи, жене и деца проглашени „колатералном штетом“. За тиме почињена злодела не постоје никаква оправдања, већ само кривична одговорност појединаца за почињене злочине, а њихових држава и за причињене материјалне штете. Појединци одговорни за злочине заслужују презир и од честитих грађана својих земаља, који се због њих и уместо њих стиде. Нажалост, у свету још не постоји суд, који би се изјаснио надлежним за те и такве злочине и за привођење правди и кажњавање за њих одговорних појединаца и њихових држава.

А требало би и морало да постоји, као што постоји нада да је могућа будућност у којој се тако нешто више нигде неће догађати. Историја, која нажалост још траје, треба да постане учитељица такве будућности. Која ће постати стварност кад уједињени народи установе међународно право које ће сваку агресију квалификовати као злочин против човечности и кад оснују међународни суд који ће судити свим злочинцима, па и најмоћнијима. Владавина отуђених центара моћи, којој је у основи власништво над крупним капиталом, и која се данас манифестује кроз владавину администрације моћне државе и западне моћне алијансе, на принципима идеологије доминације и хегемонизма, мора мало по мало уступати место истински демократским друштвеним уређењима, на основама равнотежне друштвене моћи и на принципима равноправне сарадње држава у очувању мира и услова одрживог развоја. Одговорност власништва над капиталом, нарочито крупним, која је услов таквих промена, једнако се мора сматрати и одговорношћу моћних држава, чија се моћ на том капиталу и заснива. Када у виду имамо Србију, као и друге мале и недовољно развијене или неразвијене земље, оне не треба да остану по страни у процесима тих промена, већ да им својим активним и сложним учешћем адекватно и допринесу. А Србија би могла применом таквог модела да послужи и као пример другим малим земљама. При томе би одговорност крупног капитала и најбогатијих земаља требало да се испољи кроз економску помоћ тим земљама да успешније учествују у обликовању заједничке будућности, не напослетку и у ефикасној заштити и обнови природне средине, која је у далеко највећој мери и угрожена услед до сада оствареног економског успона богатих на такозваним, за природу штетним, прљавим индустријама.

Србија би питање одговорности власништва над капиталом, а тиме и гаранције демократских права по основу рада, требало да реши већ приликом прве измене Устава, тако што ће се у њега унети одредба да власништво обавезује у смислу да његово коришћење мора доприносити остварењу општег добра, као и да обезбеди да се то законски уреди тако да у пракси буде доследно и остваривано. Људска права и социјална сигурност грађана треба да на тај начин буду институционално заштићени правним дефинисањем одговорности према принципу „једнака права – једнаке одговорности и обавезе“, а нарочито одговорности по основи власништва над капиталом. Поред профита, пуна запосленост треба да буде равноправни део јединствене циљне фунцкије у функционисању економског система. То треба да буде системска основа социјално праведном закону о раду. Једино на тај начин може бити успешно остваривана равнотежа интереса радника и власника, а самим тиме и висока ефикасност у процесима производње роба и услуга. У том циљу била би корисна измена изборног система, како би у парламенту са евентуално мањим бројем народних представника (остављамо по страни питање дводомности законодавног тела, што неки аутори предлажу) били најбољи представници народа бирани односно потврђивани и у изборним јединицама, који би са собом носили захтеве изборних база у складу са најважнијим интересима грађана и били за свој рад одговорни пре непосредно народу него својој партији.

Тиме би била омогућена ефикасна контролна улога законодавне над извршном власти, као гаранција власти народа. Још је С. Јовановић указивао на тај проблем, говорећи о кризи парламентаризма. „Партија, то је продирање једне исте политичке групе и у парламент и у владу; место ривалства та два тела настаје њихова солидарност, која надзор над владом чини од стварнога привидним.“ (Сабрана дела, том 9. стр. 430.) У парламенту треба да буде обезбеђена подједнака заступљеност радничке класе и послодаваца као и других друштвених група и њихових интереса. А у влади најстручнији и најспособнији људи, не нужно сви из исте партије или коалиције на власти. У парламенту, као и у народу, треба да влада дух конкуренције и кооперације уместо конфронтације и сукоба.

На тај начин биће могуће да се, у условима равнотежне друштвене моћи субјеката рада и капитала, усмеравањем дела капитала у задовољавање општих друштвених потреба, постиже и микро- и макроекономска ефикасност система, стабилност и одрживи развој, а тиме и материјални услови за економску и социјалну сигурност, социјалну правду и слободе грађана. То је и једини начин да се основни циљеви радничке класе постижу у мирном демократском процесу промена у којима ће радничка класа остварити могућност политичког уједињена и као политички субјект постати у најмању руку равноправан партнер субјектима капитала као чинилац равнотежне друштвене моћи. Иначе природна и корисна, равнотежа интереса радника и власника није остварива ако не постоји политичко јединство и политички субјективитет радничке класе, а уставно право запослених на штрајк само илуструје да друштвена моћ није (и) на њиховој страни и да тиме нису гарантована њихова права ни из рада ни на рад. То право на протест и бунт обуставом рада илуструје потчињеност радника у радном односу, а то значи слабост и таквог закона о раду и уставне основе на којој се доноси. Корисније је ако се радницима законом даје могућност да укажу на недостатак одговорности власника односно менаџера. Као што и менаџери имају могућност санкција према радницима који не извршавају радне задатке. Заједнички циљ треба да буде економски и културни напредак друштва у процесу одрживог развоја, а он је могућ само ако се остварује пуна друштвена функција капитала.

Уз све проблеме које је новија, па и најновија, историја „подарила“ српском народу, највећи је можда његово нејединство. Противречност друштвених односа на релацији рада и капитала у ранијем систему, увећана је компликацијама у условима Другог светског рата, током којег су се испреплели и сукобили, покрети националног и социјалног ослобођења. То је, и иначе трагичне, последице агресије, окупације и терора окупатора, учинило још трагичнијим. У заблудама послератног прелазног периода система „социјалистичког самоуправљања“ и „братства и јединства народа и народности“ у заједничкој држави, то се није могло отклонити, већ је, напротив, и увећано. Касније су наступили догађаји, који су, ратним сукобима праћеним распадом те и такве државе, омогућени геополитичким променама, а на крају оркестрирани па, једнострано и пристрасно на штету српског народа, и „оверени“ споља, само на најгори начин потврдили историјски неуспех социјалне револуције и система у коме није остварена ни економска ефикасност, ни друштвена правда нити слободе грађана. Уза све то остала је идеолошка заслепљеност, која је политичку партократску острашћеност у борби за власт, а на штету општег добра, само увећала. И, уопште узевши, све огромне, сразмерно највеће, жртве које је српски народ, доприносећи борби против агресора, поднео током светских ратова, па иако је из њих изашао на страни победника, биле су у великој мери узалудне како са аспекта решавања националног тако и социјалног питања. Свакако и уз сву „помоћ“ од стране доминирајућих великих сила. Пропуштено је да се схвати да је нарочито у таквим, најтежим временима, национално јединство најбитније питање, и тај је пропуст свакако највећа грешка. Јер без националног јединства нема праве слободе народа. А тек у слободи се постављају и решавају друга питања, па и социјално. Зато још ни данас није решено ни једно ни друго, и даље смо на великом поправном испиту.

Промене у економском и друштвеном систему које смо у овоме раду истакли као корисне и неопходне, у основи којих је битно ублажавање противречности између рада и капитала, са битнијим смањењем социјалних разлика, уклониле би у исто време у знатној мери и разлоге подела у народу о којима говоримо. Стабилан и одрживи економски развој уклонио би и разлоге за одлив најобразованије младе радне снаге у развијене западне земље. Друштвени услови који би се тиме створили омогућили би постепено и коначно решавање и највећег актуелног – демографског проблема српског народа и државе Србије. Демографска стратегија и политика у условима равнотежне друштвене моћи промениће у првом реду положај жене на радном месту и у породици и створити социјалну климу сигурности и оптимизма у којој ће негативни демографски тренд моћи постепено бити надвладан и замењен трендом пораста становништва.

Капитализам се вратио на најгори могући начин у земљу осиромашену ратним распадом заједничке државе и санкцијама, а потом и НАТО агресијом изазваним разарањима. Уза све то прелаз на капиталистичко уређење извршено је тзв. транзицијом, којом је државна и „друштвена“ имовина, односно капитал, прешао у руке сада актуелних домаћих власника, можда чак највећим делом, економски и правно неутемељеном, пљачкашком приватизацијом. Зато би то питање требало решити законски утврђеном детаљном провером стечене имовине, и одузета средства, пре свега она у оперативном облику и у тзв. „оф шор“ центрима, ставити у функцију приоритетних праваца економског програма развоја, који немамо, а који би требало да креирају најстручнији људи ослањањем пре свега на домаће природне, људске и економске ресурсе. Ако 105 појединаца у Србији има у власништву у просеку близу 124 милиона америчких долара и ни један мање од 30 милиона, од чега је „знатан део у оперативном кешу и финансијским хартијама“, и ако смо у томе на високом 29. месту међу државама Европе („Политика“ 22.11.14), онда је знатан део тих 13 милијарди америчких долара, увећаних за незаконито стечено богатство оних нижих са исте и других лествица, велики економски потенцијал који треба и може да буде враћен у токове економског развоја на најкориснији начин.

Србији је потребна самостална и од страног нежељеног утицаја неовисна политика и стратегија економског развоја, а у складу с њом и текућа монетарна и фискална политика. Потенцијали домаће економске и других наука и струка морају максимално бити искоришћени, чему не смеју бити сметња критеријуми партијске припадности, који чине немогућим постизање неопходног јединства како у дефинисању тако и у остварењу циљева и стратегије друштвеног развоја. Земља је претрпела огромне штете током деведесетих година прошлог века и због санкција и услед разарања током агресије НАТО алијансе, па то што после тога није успела да нађе начина за брз опоравак, и што је уза све то доспела и у стање знатне задужености, у највећој је мери последица огромних размера те штете, тих губитака и стања општег нереда у коме се земља нашла, из каквога није могуће лако и брзо ни изаћи. Али то не може бити оправдање, а поготово не аболиција одговорних за учињене грешке, којима је малом броју појединаца, незаконитом, криминално-пљачкашком приватизацијом, омогућено присвајање великог дела друштвене односно државне имовине.

Србији је све то дошло као посебан додатак на оно што је, и иначе земљама попут наше, следило и уследило у облику последица овде разматраних односа на светској сцени, у којима влада идеологија, стратегија и политика доминације моћних земаља неолибералног капитализма западног света и, не на крају, економских криза иманентних томе систему и идеологији. Зато се и решавање наших проблема мора спроводити са више знања, рада, реда, штедње и одрицања, јединства и изнад свега одговорности, свих, а нарочито најодговорнијих. При томе треба увек имати у виду да је штедња на страни личне потрошње изгубљена шанса и у времену и у вредностима, уколико се адекватно не искористи за пораст инвестиционе потрошње за напредак у приоритетним секторима.

На путу у Европску унију, која нам поставља оправдане, али често и неосноване па зато и неприхватљиве услове, Србија би могла дати свој, макар и скроман, допринос остварењу у њој оних социјалних вредносних циљева, који ће се огледати у више заједништва и солидарности међу људима и народима, а то су, уз неизбежну економску ефикасност, и друштвена правда и слобода за све грађане, вредносних циљева остваривих на равнотежној моћи рада и капитала у демократском процесу реализације одговорности власника капитала у циљу задовољења општих потреба друштва и уз пуно уважавање и друштвеног циља (релативно) пуне запослености. Ти ставови и идеје треба да буду присутни на демократским адресама држава чланица Европске уније, а тиме и пред одговорним власницима нарочито крупног капитала и њиховим менаџерима, чија је иначе улога у остваривању економске ефикасности и стабилног развоја, а тиме и других друштвених циљева, незамењива. Макар и скроман допринос Европској унији у којој и у каквој бисмо, верујем, желели да живимо.

При томе свакако треба имати у виду да нарочито у систему демократске, равнотежне, друштвене моћи економски развој и материјални стандард не могу бити једини, иначе по себи разумљиви циљеви, већ и средство и услови који омогућују остварење истинских друштвених циљева – друштвене правде и слобода грађана – најважнијих услова за напредак културе, науке, уметности и духовности као битних садржаја општег благостања сваког народа. Јер без тих услова капитал је увек био, а и остаће, средство у служби идеологије доминације и хегемоније, где право почива на сили и моћи јачега, онога у чијим рукама је капитал и неограничена слобода у његовој употреби у складу са интересима власничке мањине. И због чега такво право није у сагласности са правдом и слободама свих грађана. А култура, наука, уметност и духовност су она истинска богатства, која чине биће и идентитет сваког народа и вредности су изнад сваког материјалног благостања, а слобода у њиховом испољавању и развоју мора бити недодирљива и за српски као и за друге народе у Европској унији.

То нарочито богатство треба да одликује европску заједницу народа у односима са другим народима света, при чему ће сваки мали народ, као што је српски, слободно и самостално моћи неговати своју културу – језик, писмо, уметност и духовност – обогаћујући своју баштину. То може бити омогућено само захваљујући оној друштвеној одговорности крупног капитала, која ће, остварујући, уз равнотежну друштвену моћ, у процесима глобализације своју пуну друштвену функцију, доприносити равномернијем економском развоју у свету и стварати тиме реалне услове без којих ти циљеви за мале народе и њихове државе нису оствариви. Поготово не у моделу глобализације која се спроводи идеологијом и стратегијом не само политичне и економске него и културне доминације моћних држава такозване западне цивилизације на челу са Сједињеним државама Америке над остатком света. Српски народ жели пријатељство европских народа са свим другим народима света и блиске односе и сарадњу свих држава на општу корист за све људе и народе. У таквој би Европској унији и таквој заједници европских народа, а у свету мира и сарадње без доминације, људи извесно желели да живе.

Кад су у питању неосновани, па зато не би требало ни да су прихватљиви, услови које Европска унија, чини се, има намеру да нам постави пре пријема у пуноправно чланство, ако до тога уопште и дође, а то би био захтев за одрицање од суверенитета Србије над својом покрајином Косовом и Метохијом, овде можемо, уз све обзире, рећи да би, у духу ставова изнесених у овоме раду, посебно кад је у питању идеологија доминације на којој почива и стратегија НАТО алијансе западних земаља, било природно и праведно да постоји и место за наш противуслов Европској унији, којим би се, прво, тражило одустајање од тога захтева, друго, извињење грађанима Србије, од стране држава Европске уније, чланица НАТО савеза 1999. за агресију коју су тада, предвођене Сједињеним америчким државама, извршиле на Србију и тим путем, бесправно, уз причињене људске жртве и огромна разарања, учествовале у отимању од ње њене покрајине, и треће, накнаду агресијом причињене штете од њих и других држава агресора чланица НАТО савеза. Права на ратну одштету од земаља агресора у Другом светском рату, која не застаревају, наша земља такође треба да стави на дневни ред. Тиме би били створени услови и здрава основа за озбиљне разговоре о пријему Србије у Европску унију, као суверене државе на целој својој територији.

Такав морални и на таквом међународном праву заснован чин корисно би послужио у обликовању будућности у којој, са Србијом или без ње, Европска унија, као што смо овде, са основаним битним разлозима истицали, треба да одигра важну улогу у напорима за остварење напретка народа света у правцу стварања услова за живот у миру и сарадњи, света без доминације једних народа над другима. У том погледу Србија треба да има одлучан став и кад су у питању наши односи са Русијом као и са Кином. У оба случаја наша улога треба и може да буде од користи за Европску унију утолико више што, било да смо у Унији или не, будућност свих може бити само боља уколико односи између тих великих земаља и Европе постају бољи. У томе улога наше државе може да буде само од помоћи, а своме народу од велике користи.

А међусобни односи народа и држава и у Европској унији и шире, па тако и српског и албанског, могли би и требало би да се уреде међусобним договорима, на равноправној основи, уважавањем, у складу и на основама међународног права, основаних обостраних интереса. У том духу и у складу са принципима равнотежне друштвене моћи у свакој земљи, а онда и у међународној заједници и њеним институцијама, а не на правилима игре и „правима“ било које алијансе и било чије идеологије доминације, било би могуће, колико и неопходно, остваривати утицај и помоћ међународне заједнице у решавању спорова међу појединим народима и државама на, једино користан, миран и за све стране прихватљив, правно основан, а истовремено и праведан начин. Уза све то би, по нашем схватању, велике силе у оквиру и са гаранцијама Савета безбедности УН, највише учиниле за одрживи мир и напредак народа, како у Србији тако и у Албанији и другим балканским земљама, непосредном материјалном подршком стабилном и одрживом економском развоју тога региона.

Шта је правно исправно, а шта праведно прàво, могла би да каже само најшира могућа већина света (ако смо у глобалном свету већ) и то на најдемократскији и најслободнији начин. Ми смо дошли до закључка да би тај начин морао садржавати оно што смо у овоме раду дефинисали као равнотежу моћи и света рада и света капитала, и друштвене радничке већине и друштвене власничке мањине, као јединства чинилаца економске основе друштвеног живота. И то равнотежу моћи тек у смислу права и могућности друштвене већине да демократски, на парламентарни начин, учествује у одлучивању о начину употребе дела приватне својине, пре свега слободног финансијског капитала, у складу са општедруштвеним трајним потребама и интересима, а као корекцију владајућег неолибералног система капитализма, која би одлучујуће допринела стабилном и одрживом развоју без економских криза, па и ратних сукоба међу народима. А самим тиме, уз економску ефикасност, и остварење друштвене правде и слобода грађана, као највиших демократских циљева друштва. На путу у ЕУ треба заједнички да допринесемо заједничком циљу – бољој Србији и бољој ЕУ. А тиме и бољем свету.

Прича о нама, Србији са Косовом и Метохијом, само је мали део глобалне слике, који би могао, уз многе друге, да користи у тражењу исправних решења у обликовању будућности и Европске уније и света уопште. Довољно је увидети да је свет и око тога питања веома подељен. Па чак толико да та подела постоји и у самој Европској унији. Зато би, можда, ову причу требало завршити мислима нашег уваженог драмског писца, академика Душана Ковачевића: „Е, то је прича данас о Косову и завршиће се великим компромисом који мора да се направи. Ми немамо данас више никога ко ће да нас брани. Тога морамо да будемо свесни. И морамо бити страшно паметни да добијемо максимум од минимума који је преостао. Ако будемо постављали услове, наше жеље, оно што свако од нас приватно жели, нећемо добити ништа. Оно што бих ја волео, што могу да напишем као своју жељу, јесте да се Косово врати у оквир Србије, онако како је некада било. Да се ја питам, а пошто се уопште не питам, могу само да напишем једну протестну песму. И вероватно ћу је написати ако је то за било какву утеху. Написао сам доста прича о томе, и то је као да пишете некоме ко вам је јако близак и драг и тешко болестан. Па му пишете неке лепе речи да га утешите. Не видим у овом тренутку ниједну другу могућност, изузев велике, велике памети и великог стрпљења.“ (Политика, 1. и 2. јан. 2015.)

И ове мисли, можда највише као утеха људима у Србији, говоре у којој мери је Косово и Метохија део идентитета српског народа и зашто је за Србију од битне важности. При томе не треба имати илузије о природи „великог компромиса“, који мора да се направи са великима и моћнима, и који стога може тако само условно да се назове. А најбоље би било кад би, уз велико стрпљење и велику памет на српској страни, у коначном решавању статуса Косова и Метохије, била употребљена исто таква памет и бар толико стрпљења и на другој, на страни албанског народа, као и у Европској унији и код моћних у институцијама светске заједнице. И кад би коначно решење, уз такво стрпљење и такву памет, једнако уважило, пре свега највише цивилизацијске културне вредности, а у том оквиру и суштинске интересе и права оба народа, што би и било могуће у условима у којима не би владала идеологија доминације моћних, која је одговорна за настанак и овога као и многих других проблема савременог света. Могу ли памет, стрпљење и добра воља одговорних, и овде и у свету, помоћи да се такви услови створе? У интересу општег добра и бољег света, то би на свим странама требало да буде схваћено као најпреча обавеза и највиши морални изазов. Наду у то нам оснажује визија равнотежне друштвене моћи – визија бољег, демократског света.

Стварност се у свету још увек не разликује много од оне већ давне 1992, коју нам тада, кроз судбину српског народа током целог двадесетог века, приказује академик Веселин Ђуретић у изузетном делу („Разарање српства у XX веку – идеолошка употреба историје“), из ког (стр. 133.) наводимо само један детаљ, и то, можемо рећи, еуфемистички интониран: „Велико антисрпско коло водили су незналице и дрски пројектанти новог поретка, безобзирни изазивачи једног достојанственог народа. Историјски распамећени нису познавали или нису признавали ни основне чињенице из минулог рата (1941-45); игнорисали су осећања у хрватско-усташком геноциду сатрвеног а после рата обманутог, пониженог и увређеног народа. А управо су на босанско-херцеговачком подручју, свуда у овој области, многе планинске јаме биле испуњене стотинама хиљада невиних српских жртава…“ које су „у име политике братства и јединства после рата […] биле национално обезличене […] уморени названи жртвама фашистичког терора […] забетониране, званично заборављене“. То антисрпско коло су САД и НАТО, неограничено противправно схватајући, присвајајући и примењујући право силе, играли и у хрватској „Олуји“ и етничком чишћењу Срба 1995; а потом у злочиначком бомбардовању српског народа и отимању дела његове вековне територије. Сличну судбину проживљавају многи други мали и стари слободарски народи широм света, међу којима у новије време Ирак и Авганистан, а у најновије, и опет као и увек до сада, у режији САД, у такозваном „Арапском пролећу“, Либија, а већ годинама и Сирија.