Уместо поговора

Ништа од онога што би се могло сматрати налазима или закључцима ове расправе аутор не узима као коначне ставове на које би се читалац требало да ослања и позива без сопствене оцене и суда. Управо на такав суд читаоца аутор рачуна, па оно до чега је у облику ставова и закључака успео да дође, пре жели да посматра и даље, добрим делом, као отворена питања. Тек ће, сучељавајући своја са мишљењима читалаца, аутор моћи да своје овде изнесене судове и закључке посматра као мање или више шире прихватљиве. При томе ће му као добродошло значити свако аргументовано, а нарочито критичко мишљење оних читалаца, којима посебан изазов предствљају нове идеје других аутора, као и сопствене.

То се посебно односи на оне идеје и ставове за које аутор, уза сву скромност, мисли да их, условно, треба схватати као његове личне – првенствено стога што сваки могући недостатак може да иде само на његову адресу. А критика би му, разуме се, била пуно милија него да таква места остану незапажена. Уосталом, само читаоци могу учинити да ова књига постигне своју сврху.

На овом месту бих, у складу с тим, рекао најпре неколико речи управо о изразу односно појму из наслова – о равнотежној моћи. У до сада вероватно најпотпунијем делу из те области „Теорија демократије“ Ђованија Сарторија, тај појам аутор није могао пронаћи. Сартори говори о моћи само као „моћи народа“ и „моћи над народом“ (стр. 37-40). Појма равнотежне моћи у том изврсном делу нема, иако би по свему, још и са новим суштинским елементима у овоме тексту, по нашем мишљењу, такав облик колективне моћи свакако заслужио нарочито место у оквиру прве, моћи народа. Али, то дело не садржи, самим тим, ни расправу о проблемима друштва, која би подстакла на нужно тражење њиховог праузрока, што би могло указати на прави пут и начин њиховог успешног решавања. Наравно да то не би требало сматрати недостатком овог сјајног дела, у свету признатог и цењеног аутора, зато што се Сартори бави теоријом („дискусијом о дискусији“) демократије, а наравно и праксом, због које теорија и постоји, али само оним питањима која су већ предмет теорије – а у литератури, и оној о прошлости и оној о садашњости, он се са појмом равнотежне моћи очигледно није ни могао срести. Негде се као равнотежа моћи у друштву односно такозвана „подела власти“, жели да представи неолиберално схватана, а заправо с таквим циљем наметана, томе иначе сасвим супротна, улога цивилног сектора или невладиних организација у оним државама над којима се и тим путем остварују, или желе да се остваре, циљеви идеологије и политике доминације хегемона. Са становишта ове анализе то је доказ постојања, али и додатна компликација, проблема о којима говоримо, а не пут и начин њиховог решавања.

Зато бисмо за највеће проблеме данашњег света који су последица превласти система неолибералног капитализма у међународним односима, с правом могли рећи да њихово решавање још увек није на агенди ни теоретских расправа. Јер је праузрок тих проблема управо и основно обележје самог система капитализма и најважнији део основног циља носилаца моћи у њему – одбране статуса кво и то свим средствима. Одбрани богатства, привилегија и моћи оних у чијим су рукама и моћ и средства њене одбране. То су битне карактеристике идеологије доминације, а решавање проблема огромне већине у друштву, за шта су неопходне озбиљне реформе тога система, за ту мањину је, као и за политичку елиту заједно с њом, то, чини се, и даље само радо прихватљива табу тема. У питању је, наиме, карактер основног друштвеног односа у капитализму – капитал-односа. Оно што у том систему треба реформисати у првом се реду, по нашем схватању, односи управо на такав карактер капитал-односа.

Ништа се, дакле, не мења, сем што проблеми постају све озбиљнији, екстремни јаз у подели богатства се не смањује већ повећава – сада, према релевантним изворима, само 8 (?) уместо до јуче 70 или 80 појединаца на врху листе пребогатих, поседује и контролише богатство једнако оном које користи за одржање свог каквог-таквог живота 3,6 милијарди људи оне сиромашније половине светске популације! Можда то и не мења пуно на ствари. За неке је чак потврда ефикасности система, али огромна већина људи у свету види у томе оно екстремно обележје моћи, које пружа разлоге за све већу забринутост и неспокојство. Зато они театрални први потези новог америчког председника, који би иначе могли изгледати и симпатично и забавно, изазивају због своје садржине оправдане критике и протесте и у тој земљи и широм света. Људи су у страху и пред питањем: шта нас тек очекује? Прошлости се нисмо довољно ослободили, будућност са зидовима, забранама и логорима може бити само много гора и много страшнија. Страхом од непријатеља храни се идеологија доминације, али га заправо, као пожељног, таквог измишља и представља, јер је, ма и такав, оправдање за увећавање ионако већ преобимних арсенала наоружања водеће војне силе и њених држава савезница. И за нова разарања као изворе нових још већих профита. Са неизбежним и разумљивим ефектом на другој страни. Реформе, поверење и сарадња – а не зидови, забране и ратови – решења су највећих проблема у свету и оно што човеку може пружити наду за миран живот у будућности. И на једној и на другој страни. Боље је много мање наоружања, а много више образовања и више рада и стварања без агресија и разарања.

На простору смо за нове идеје и визије. За слободну неоптерећену мисао. А и ново се јавља и израста из већ познатог – на истом путу сазнања и у тежњи за истином и правдом, за бољим светом, слободна мисао, у погоднијим условима, наставља већ знане идеје и визије. И праве речи већ постоје за сваку нову корисну идеју. У таквим мислима и речима су почеци, извори тражења решења и за највеће друштвене проблеме.

Лако је било уочити реч „непомирљивост“ и реч „комбиновати“, која упућује на помирење, прву која потиче од Маркса и другу која је Кејнзова, обе пуне симболике, а у обема на исти, и истовремено битно различит, начин садржани велики друштвени проблеми, а посебно њихова решења. Те речи указују на оно што је најбитније у односима две друштвене класе, радничку и власничку, подједнако битно у временима једног и другог мислиоца, као и у нашем данашњем.

Тад је било лакше уочити и оно што је битно за решавање тих проблема на прави начин у демократским процесима. А то је да треба различито гледати на питање стицања приватног власништва над капиталом од питања начина и намене његове употребе, и једно и друго у складу са начином односно друштвеном природом његовог настанка у процесу стварања и расподеле вредности друштвеног производа, као и, с обзиром на значај коју уважавање те разлике треба да има за изградњу нормалних, здравих друштвено-економских односа, на шта до сада није обраћана пажња. А није ни могла бити обраћана, јер за то нису биле сазреле околности, бар кад имамо у виду велике социјалистичке револуције у прошлом веку, у којима се проблем непомирљивости између рада и капитала безуспешно покушао решити насилним променама система у појединим земљама, јер су револуције нужно створиле други, не мањи проблем – укидање и приватне својине и тржишта, а тиме и слободног личног избора и стваралачке иницијативе појединца. Таква разлика у гледању на питање стицања од питања начина и намене употребе капитала није постојала ни када је проблем непомирљивости као такав теоретски означен, због чега није могао бити до краја правилно сагледан ни начин његовог успешног решавања. А и да јесте, једва да је тада такво решење уопште било могуће, па дакле и од било каквог утицаја на историју. Јер, тада уз економске неслободе, још нигде у свету нису постојале ни политичке слободе за најширу популацију, а поготово било каква спремност носилаца власти на реформе.

Данас смо и даље пред решавањем питања економских слобода за све грађане друштва. При томе морамо имати у виду два облика у којима се слобода сваког појединца испољава – у његовим правима и обавезама. Које би морале бити у равнотежи нарочито кад су у питању економске слободе. Јер су без њих угрожене и политичке. У систему неограничених слобода тржишне конкуренције и доминације крупног финансијског капитала у неолибералном капитализму, у коме су економске слободе изведене из категорије приватне својине, та је равнотежа нарушена на штету огромне већине грађана. Подизањем степена одговорности приватних власника у погледу употребе дела капитала у корист задовољења општих потреба друштва у систему равнотежне друштвене моћи, та равнотежа се може, у потребној мери, поново успоставити. Да би систем либералног капитализма оправдао своје име, мора дакле бити либералан односно слободан за све грађане и на пољу најважнијих, економских, а тиме и политичких, слобода. У томе је смисао реформи које могу помирити економску ефикасност са друштвеном правдом и слободама свих грађана. То је и централно место у нашој анализи. У питању је друштвени однос у производњи вредности – однос између рада и капитала чију непомирљиву противречност треба учинити подношљивом. Наш задатак се састојао у томе да пронађемо начин на који би се то могло успешно постићи.

У продукционом односу тога система морале би, дакле, бити извршене управо такве реформе које би га учиниле стабилном основом за онај облик политичке демократије у коме би политичка моћ односно власт народа биле у рукама припадника обе класе, радничке и власничке и свих других грађана, и чиниле да она буде једнако од користи за све грађане. Равнотежна моћ била би у рукама свих, што значи да би сви грађани били субјекти власти и нико не би био објекат владања. Избор појединаца у институције власти вршио би се не за владање над људима, него за управљање пословима у свим областима друштвеног живота, и они би носиоцу власти, народу, били одговорни и за коректно управљање и за ефикасан рад у њима. Борбу за власт заменила би поштена утакмица часних и способних људи и жена за политичко управљање друштвеним пословима. У том систему не би било места за идеологију доминације човека над човеком, мањине над већином и народа над народом.

Сам појам моћи тиме би суштински променио своје значење. Суштина друштвене моћи би се тада огледала у правима и одговорностима сваког појединца да према својим могућностима и потребама стваралачки, у заједници са другима, учествује у процесу друштвене производње и другим друштвеним делатностима, укључујући и сферу политичког одлучивања, не угрожавајући притом права других људи и бринући о природи. Моћ би тиме изгубила онај карактер који има у друштву капитал-односа и правно дефинисане неограничене слободе појединца на бази приватне својине, који се на тој основи испољава прво као моћ човека над човеком, а онда и као моћ мањине над већином. И стекла карактер који одражава и гарантује оно што је битно за суштину слободе и социјалне правде, а тиме и за суштинску демократију –  економску равноправност и политичку једнакост грађана.

Етимолошки, у смислу основног значења речи равнотежа, равнотежна друштвена моћ темељи се и објашњава равнотежом права и одговорности сваког појединца, и радника и власника, којом се битно релативизује непомирљива противречност њихових односа у капитализму тржишних неограничених слобода присвајања профита и употребе капитала. Оно што чини да непомирљива противречност – (неостварива) равнотежа супротних мотива и интереса двеју страна (еквилибријум индиференције) – изгуби карактер непомирљивости и постане остварива и функционална, јесте институционално ограничење неограничених права власника у погледу употребе капитала, које налази оправдање у друштвеном карактеру (и) приватног капитала, а којим се системски, њихова одговорност у погледу употребе капитала и за општу друштвену добробит, преводи у исто такву обавезу. При томе се онај заједнички интерес обеју страна, који без икакве сумње треба да превазиђе и да надвлада њихове посебне и непомирљиве класне мотиве и интересе, налази у општем интересу ефикасног и одрживог развоја друштва, друштвене правде и слобода грађана, здраве природне средине, а у крајњој линији и опстанка, а то су циљеви оствариви само у условима равнотежне друштвене моћи. Таква равнотежна моћ у друштву требало би да замени равнотежу моћи и страха у свету и да буде поуздана основа новом бољем међународном поретку – животу људи у миру, поверењу и сарадњи.

Читалац се могао уверити да смо све време на терену људских права оних угрожених „малих“ људи широм света, које има у виду Општа декларација о одговорностима човека, а која, нажалост, иако само таквог, деклараративног, карактера, још од поткрај прошлог века, и даље чека пред вратима УН. Ни на том пољу се још ништа битно није променило, о чему говоре бројне чињенице. Да не понављамо оне страхоте и трагедије људи у земљама ратних попришта и згаришта и милионе избеглица које не налазе мира ни уточишта. Да хуманитарне невоље не знају за границе и да погађају људе и у „најуређенијим“ државама либералног капитализма, говори нам случај грађанина Данијела у филму Кена Лоуча „Ја, Данијел Блејк“, који је крајем прошле године добио Златну палму на Канском филмском фестивалу, а потом отворио и Фестивал ауторског филма у Београду.

Филмска прича је о угроженом „малом“ човеку, грађанину Британије, богате земље и некада једине империјалне светске силе, угроженом и беспомоћном у нехуманом технологизованом бирократском систему неолибералног капитализма. Али порука је општа и упућена је свима – да би се запитали како је тек у животу угрожених сиромашних људи у неразвијеним и недовољно развијеним земљама, које су и саме угрожени делови глобалног система. Тешко да ико од тих људи уопште може и да схвати тај систем, али га, зато, сви подједнако осећају на својој кожи. Проблем заједно са њима, на свој начин, осећају и они из њихове близине, који би радо, а нису у стању, да им помогну. Свима нам, ипак, остаје могућност да покушамо да потражимо начин на који би било могуће да се нешто у карактеру тог система промени на боље – како би се и проблем сиромаштва и многи други, не мањи, проблеми у животима највећег броја људи у свету, могли успешно решавати и у корист појединца и у корист друштва.

У тој потрази смо већ пред првим питањем: зашто, уз сав огроман напредак у развоју материјалних производних снага, живимо у свету са великим вишковима (не само) хране која се баца, док велики број људи гладује, а многи од њих и умиру од глади. И зашто, уз сав културни напредак и заједничке културне и друге цивилизацијске вредности, људи морају и данас, у трећем миленијуму, да доживљавају ужасе разарања и смрти у међусобним ратовима њихових држава и народа? Шта спречава нужне промене друштвених односа у владајућем систему неолибералног капитализма, који не зна за људскост, како се то не би дешавало? Који је облик колективне моћи, уместо моћи мањине, при томе неопходан? И како је он остварив?

Елитна публика Канског и многих других фестивала могла би, без сумње, у потрази за одговорима на та питања, а и у примени корисних решења, дати свој вредан допринос. Рекли бисмо да аутор овога филма и жири, на свој начин, већ јесу.

Ми смо у овоме раду били пред задатком тражења правих одговора на та и друга слична питања. Као и путева и начина којима би се, у складу са њима, постигла практична решења.

Прави одговори, до којих смо у овоме огледу дошли, могли би, у сажетом облику, да гласе: непомирљиву противречност између друштвених класа, рада и капитала, између малих и великих у друштву, уз истовремено измирење економске ефикасности са социјалном правдом и слободама грађана, било би могуће учинити помирљивом, а тиме, у границама нужног, и подношљивом, уколико би се права и одговорности једних и других, и њихови интереси, у неопходној мери, довели у равнотежу. Слобода за све је могућа само ако не постоје неограничене слободе односно права, а тиме и моћ, коју у систему неолибералног капитализма има уски круг власника капитала, чије су друштвене одговорности због тога у великом дефициту у односу на њихова права. Друштвена правда и слободе свих грађана претпостављају друштвену одговорност титулара приватне својине: у складу са друштвеним карактером капитала мора бити остваривана и његова друштвена функција, за добробит свих грађана, а не само власничке и других мањина. У средишту новог друштвеног система сваке земље, а тиме и новог међународног поретка, требало би да буде човек у хуманим односима са другим људима и народи у односима међусобног поштовања, толеранције и уважавања – а и човек и друштво у односу поштовања и са бригом о природи. Уместо моћи и власти човека над човеком и мањине над већином треба да буде успостављена равнотежна друштвена моћ и власт неопходна за живот људи у миру и сарадњи у свакој друштвеној заједници, а тиме и за уравнотежен, стабилан и одрживи економски и културни развој у свету без сиромаштва и без ратова међу народима. Реформе, које су у том циљу неопходне, оствариве су само мирним путем у демократским процесима договарања и одлучивања.

о – о – о

У фокусу ове расправе било је настојање аутора да укаже на потребу схватања нужности измена у систему економско-друштвених односа савременог капитализма и то пре свега у самом карактеру капитал – односа. Зато је у наслову, а узета је и за мото из мисли славног писца као погубан супстрат за љубав, нашла место управо реч моћ, да би читаоцу одмах на почетку била скренута пажња на важност коју њен облик има за укупне друштвене, а не само економске, односе.

Под критичком анализом нашле су се и неограничена моћ „новца“, односно власничке и политичке мањине и, на њој заснована, идеологија доминације. Све је, на другој страни, у тражењу алтернативе, упућивало на равнотежни карактер колективне моћи – оне која повезује а не сукобљава интересе власничке мањине и радничке већине. Ta моћ почива на повезаности економске ефикасности са друштвеном правдом и слободама грађана  и у процесу производње и у свеукупности друштвене потрошње. Корени те повезаности су у друштвеном карактеру приватног капитала, који мора да се огледа и у његовој друштвеној функцији и то нарочито у одговарајућим областима инвестиционе друштвене потрошње.

То може бити остварено једино: а) системским утврђивањем институције пуне друштвене одговорности власника капитала у циљу задовољавања општих друштвених потреба; б) системским утврђивањем уз профит и пуне запослености кao равноправне циљне функције система – битног услова за постизање уравнотежeних социјалних прилика за живот људи у свакој земљи; ц) утврђивањем међудржавном конвенцијом у Уједињеним нацијама друштвене одговорности власника крупног капитала у остваривању равномерног одрживог економског развоја у свету, у процесима глобализације, који треба да се одвијају на принципима економске и политичке равноправности народа и држава уз очување баштине и даљег процвата свеколиког богатства националних култура и д) забраном међудржавном конвенцијом у Уједињеним нацијама, нуклеарног оружја и примене војне и сваке друге силе у облику агресије као злочина против човечности. Неке драгоцене мисли великих претходника биле су аутору инспирација и путоказ у овоме раду.

Уза сву скромност, аутор поуздано изражава увереност да је овом расправом успео да покаже да такав карактер моћи у друштву представља ону снагу с којом народи и њихове државе могу успешно решавати све најважније проблеме са којима се већ данас суочавају, као и оне са којима ће се извесно убудуће суочавати на путу изградње жељене цивилизације хуманости, рада, сарадње и одговорности – цивилизације новог истинског демократског светског поретка без ратова и сиромаштва – достојне човека новог миленијума и будућности без сценарија најављиване катаклизме. Tакав облик друштвене моћи и таква будућност питања су само демократског избора – а он засигурно не оставља нимало места сумњи у позитиван исход. Зато о таквој друштвеној моћи, и за такву будућност својих народа, треба и да размишљамо и да делујемо са оптимизмом и поверењем у светлију страну своје природе – ону  с којом ћемо увек узмоћи да будемо на страни добра и према човеку и према природи.